Дан: 14. август 2026.

ЗИДНИ САТ – КОЗИЋ САША

У нашу породицу ушао је пре четрдесет година.

Донео га је покојни отац.

Од тада, па све до данашњих дана, радио је непрекидно, без престанка.

Нико никада није сазнао одакле је дошао.

На око леп, браон боје, дрвен, лакиран.

На сваких пола сата оглашавао се једним:

Дооонг.

А читав сат оглашавао је ударцима, бројећи сате.

Отац га је добио на поклон од некога за кога нам никада није рекао ко је.

Много га је волео.

Чистио га је, подмазивао, навијао и уживао у њему.

Отац је умро.

Умро је и сат.

Радио је када је хтео и колико је хтео.

Време од очеве смрти је пролазило.

Млађи син је порастао.

Завршио школу за лабораторијског техничара.

Почео да ради.

А ја сам пао и повредио кук.

Лежим у кревету.

Једног дана дође млађи син и донесе велики телевизор, 55 инча

Хоће да га стави у дневни боравак.

Само ме је питао:

,, Могу ли да скинем зидни сат да окачим телевизор ‘’ ?

Рекао сам да може.

Сат је скинуо са зида и окачио га у моју собу.

Погледао сам га.

Сат мог оца.

Сат који је стао онога дана када је и он отишао.

А сада је поново у мојој соби.

Само још да га поправим