КЛИНЦИ СА УЛИЦА БЕОГРАДА – КОЗИЋ САША

 

Били смо само неки клинци са улице,

који су освајали неку своју слободу.

Тек када смо је освојили,

и после неколико година схватили

Да нас она нигде неће одвести.

 

Остали смо записани у времену као они који се нису никога и ничега плашили

А то смо дебело платили.

 

Све наше велике заблуде

остале су у нама. потрошене, закопане,

И сузама оплакне.

 

Постали смо и остали историја,

записана на тамној страни

београдске медаље.

 

Преостали и преживели

синови Београда сећају се дана

који су били и остали симболи  наших одрастања

Нас београдских клинаца

 

Приче које су остале иза нас…

Нека се причају неким новим клинцима,

жељним освајања слободе,

да схвате

 

Да свака слобода

има своју цену.

Бразде

Живот и ја смо ривали стари,

седимо стално за коцкарским столом,

Ја рушим ,а он то још више квари,

ударце лечим,са новим болом.

 

Путеве своје сам бирао сам,

да мрзим,научен ја нисам,

Све то ћу платити кад тад

знам,па зато сам ту ди сам.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

 

Смех твој ми одзвања у глави,

у постељи самујем,као по казни,

милујем јастук,лежим у тами,

а кућа и душа остају празни.

 

Једина светлост,ти си ми била,

за опрост Бога,ја и не питам,

све док те опет не сретнем,

по овом свету,сам ћу да скитам.

 

 

Знаш боље ја нисам умео,

за тугу лек још нисам изумео.

Сад бих другачије,ја то не кријем,

знам рекох ти да нећу,али ипак пијем.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.