Ако ми некада будеш писао
Нека то не буде на адресу
Улица Кестенова број 10,
Нека то буде адреса неба
Украшена зрацима сунца.
Писмо нека буде твоја рука
Што ће ме скинути с висине
И њежно спустити на земљу
Да нас вратиш у оно лудило,
Док у мени слике се ређају
И у наше љето ме враћају
Када си био топла постеља
Мојим мислима и сновима
И кад си само ти знао на лице
Осмијех ми чаробни вратити
И моје туге у цвијетне латице
Смјестити и од мене сакрити.
Ако будеш писао, нека слова
Пошаљу наду да се опет може
Оно савршенство вратити,
Јер у моме срцу дуго постојиш
Ко стијена чврст и несаломљив
О, како се бојим да си другачији,
Да ли због силних страхова
Не желим те вољети другачијег,
Јер су ми само исти тренуци
Сигурни, а срце ми се одупире
Надолазећој туги због бојазни
Да ниси онакав каквог сам те срела,
Јер ако без поздрава побјегнеш
Моје ће радости заувијек утихути