ПЕСМЕ 2025. ГОДИНЕ

Поштовани посетиоци, драги песници, 

1. Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ одабрао најбоље песме у 2025. години.

Жири је свестан да се све песме које је одабрао Милосав Ђукић Ђука за песме месеца у току 2025. године одличне  и да је ово само субјективни избор овог жирија. Све песме месеца можете прочитати на линку: https://www.poezija.rs/category/a-pesma-godine-2025/

ДАКЛЕ, за Песму 2025. године проглашене су равноправно: “ЗАКЛЕТВА” Мире Ђорђевић и “НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ” Драгојла Јовића.

Мира Ђорђевић

ЗАКЛЕТВА

Једног ми брата узе рат

Старица мајка писнула

Од туге сам се сломила

А ипак нисам вриснула

Једног ми брата узе рат

Отац ми за њим свиснуо

У камен да сам се створила

И тврди камен би вриснуо

Једног ми брата узе рат

Постеља му је  ледина

Остаде ми још један брат

сестрина заклетва једина.

© Мира Ђорђевић

Драгојло Јовић

НИСАМ ЈА БРАТЕ РОЂЕН ЗА СЛУГУ

Нисам ја брате рођен за слугу
Ја под скутом својим само кријем тугу,
Поглед ми вазда небесима стреми
У вечност правде, димензију другу.

Корени предака досежу дубоко
Мисао слободе лебди баш високо,
Тамо где не лете ни вране ни чавке,
У висине плаве где се вине Соко.

Ко по земљи хода видик му је мали,
Слобода се види летом у висине
Тамо где душе предака нам плове,
Кад су сањајући слободу оствариле снове.

Оставише снове за потомке своје
Да генима предака историју пишу
Кад слободно живе и слободно дишу,
Да речју слобода свој живот запишу.

И да тако буде на век и векове
Да се земља чува ко зеница ока,
Да мајци Србији њена деца кличу
Да предака завет унесу у причу.

Да нам Бог подари слогу браће драге,
Нек нам деца знају шта је родна груда
И да нигде нема боја плавог неба
Ко што ово наше, своју децу гледа.

27.6.2025.
© Драгојло Јовић

НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ

Многи стихови наших песника одлично звуче и кад се од њих искомпонује музика… Зато сам одлучио да пре свега своју поезију, а затим и поезију наших чланова који деле моје мишљење искомпонујем и дако јој дам нову звучну димензију… Уживајте у одличној поезији оплемењеној музиком!  (Овде су и неке песме које су постављене на YouTube па их можете погледати у уверити се да су и њихови аутори креативни у изради видео снимака).

/Љубодраг Обрадовић/

Последња песма у мојој првој књизи “ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ” била је песма “НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ”. За њу је карактеристично да је далеке  2005. године као прва понела признање ПЕСМА ГОДИНЕ на сајту www.poezijascg.com  Погледајте је и преслушајте у две верзије:

на српском језику у модерној СИРТАКИ варијанти, Настави са читањем “НАШЕ ПЕСМЕ КОЈЕ СЕ ПЕВАЈУ”

ЋУТИМ И ГЛЕДАМ – Даница Рајковић

ЋУТИМ И ГЛЕДАМ

Успела сам да поднесем
и ствари које тешко сам могла.
Био си извор моје снаге
и чувар срца мога.

Спречавао си ме да направим грешку,
оставила сам прошлост по страни.
Разум ми тако говори,
да ми се сан оствари.

Ноћима сам сањала:
И када волиш на далеко,
све што је добро буде близу,
права љубав није тек неко.

Ћутим и гледам звезде,
као да трче по небу плавом.
Месец им тихо шапуће,
баладу помешану са заборавом.

© Даница Рајковић

P O S L E N A S

Kada vreme satre sve tragove naše
i poslednji pomen u tami će sprati
drugi će u piru podizati čaše
neki drugi ljudi nama nepoznati

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
slivaće se reči one pesme naše
niz tišine blage i staze neznane

Drugi će kraj reke dočekati zore
neki drugi ljudi nama nepoznani
slušaće u suton kako srca gore
sanjaće naš sanak nikad dosanjani

Na mestu gde mesec još stidljivo maše
gde prosipa srebro kroz brezine grane
pevaće još dugo one pesme naše
neke druge duše, nama nepoznane.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
08.08.2026g.

ЗАТВОР – КОЗИЋ САША

Имам понекад осећај

да ме је болест ставила у затвор.

 

Сам себе једем.

То ми је дијагноза.

 

Робијам казну

за коју нисам крив.

 

Моје мисли лутају

непознатим пределима мога мозга,

у нади

да ћу од самога себе побећи,

да ћу макар мало

болести утећи.

 

Побегнем ја,

али ме она стиже.

 

Осетим њену тежину

њену суровост,

њену близину.

 

Ипак знам

да је нада последње

што умире.

 

Али не долази увек.

 

Долази само

онима који јој,

упркос свему,

не престану да се надају.