Тишина је та која јури
наше јауке душе,
затворене у мехур од живота
настао током свих година
овог нашег турбулентног живота.
Јуримо горе-доле
по бескрају мирисних
мисаоних ливада,
док наше лудо време
пише нашу историју.
Пише је од свих
свесних,
а богами и несвесних догађаја
који нам се,
кад тад,
врате на наплату.
Хтели ми то
или не.
А то понекад боли.
Изгубиш дах,
не можеш да дишеш,
губиш се
у раскораку времена и простора.
И када изгубиш сваку наду,
када помислиш
да више нема излаза,
изненада дође
некакво решење
које ти се,
у том тренутку,
учини
као право.
Можда и јесте.
А можда је
само још
један мехур
у коме живот
наставља да нас
јури.