Добродошли!
Престао сам да идем
када сам схватио
да немам где да одем.
Дар говора сам изгубио
кад сам схватио
да ми се уста стално суше.
кaда причам,
Пијем
много воде
тера ме да мокрим,
Престао сам да гледам
онога тренутка
када сам схватио
да нема више
ништа паметно да се види.
Све је већ виђено.
Сада још само могу да слушам.
А то се,
изгледа данас
много тражи.
Лутам овим животом,
тражим изгубљене године,
нестале у магли
пуној снова и надања.
Све ватрене зоре
у судару истине и стварности
настале су
на ушћу љубави и спокоја.
У загрљају туге
умире њихово последње ја,
рођено на узглављу
несебично подареног себе
док је трајала олуја страсти.
Бурно и ватренo
на крају прелази
у праву љубав.
И трајаће ,
докле год,
и у каквом год облику,
опстане
у авантури
која ће још дуго трајати
Оног дана
када умрем,
умрећу задовољан.
После мене
остаће моје песме.
Неко ће их некада наћи
на интернету,
прочитаће их.
А што је најважније ,
прочитаће
моје име.
Остаћу записан у времену,
времену
кога никада нисам имао довољно.
Можда ће то бити
нека награда.
Моја.
Зато сада, када кажем
да ћу бити задовољан,
Да ћу умрети у сазнању
да ће ме негде бити ,
макар као електронски запис
Мајко,
да ли ме у тишини небеској
још увек чекаш
и Богу се за мене молиш?
Ти си радост моја
и светлост мога пута.
У теби је остала
душа моја
и све чему су ме
кроз живот учила.
Ноћима те сањам
и у тишини призивам,
као дете
што руке пружа
топлини твога загрљаја.
Мајко, љубим твоје име
у дубини срца свога
и верујем
када се једном
отворе врата вечности,
прва ћу у твом загрљају
пронаћи дом.
Прошло је скоро три деценије
од када смо чули за
колатералну штету.
И сада опет ,
од Американаца.
Убише децу…
Гле чуда , девојчице.
Та невина створења
која нису крива ни за шта.
А и да јесу ,
убити дете?
То је врхунац бешчашћа.
А шта очекивати
од оних који су настали
од убица, лопова,
сецикеса и пробисвета…
Шта очекивати
од човека који је
са разноликим људским отпадом , правио журке
са малолетним девојчицама?
Веру је нашу,
а и њихову, погазио.
Бога опонаша ,
а исти ће му
најскорије судити.
Истини се не може побећи,
нити се она може
изиграти
Ми нисмо достојни тебе
Горског дива из Петњице,
Оживотворисмо ћутањем
Утамничење сутрашњице
Из које умјесто плаветнила
Ниче проклета тушта и тма,
Што нас подмукло заварава
Да се не придгнемо са дна
У које нас издајници гурнуше
И себе за Свеце прогласише,
Данајске дарове нам дадоше
Мислећи да нам душе спасише.
Који нас грамзивци заробише
И отеше сваку о теби мисао
Што подсјећа на грдне казамате
Који немају никакав смисао,
Гдје твоје јуначко срце куца,
Невине очи у даљину гледају
Знајући да ти ништа не оста
Само жеља да ти не продају
Оно што си у крви створио
Са својим згаженим родом,
Из мемле и пепела га дигао
Под светим небеским сводом.
Ал’ не дај се дична главо
Чувај своје од погани лице,
Писаћемо увијек свемогући
Свако слово твоје ћирилице.
ШУМАДИЈА
Гледао сам са Рудника,
од Мораве траку водну,
кроз лугове што натапа,
благородну земљу плодну.
Дивио се „српском мору“,
док шумећи мирно тече,
и пољима златоносним,
на која се спуста вече.
Хук сам горских вила слуша`,
ка Морави што хитају,
и с водама благотворним,
рајске баште заливају.
Дивећи се Шумадији,
док је гледах ка` на длану,
душа ми се наужива,
и на срце мелем ка`ну.
Онај ко не воли, ко не поштује и ко не чува
природну околину, није поштен и честит човјек.
Аутор
На Руднику, јун 2022 љета Господњег
Путевима надахнућа
корачам уздигнуте главе.
Тражим духовно искупљење
потрошених митова
наше револуције.
Водили су нас
од истине
до савршене лажи.
Веровали смо.
Дозволили смо.
Мислили смо…
А онда су преко ноћи
пали сви наши снови.
Многи су пали.
Многи су остали на дну.
А неки, још богатији,
остали су читави
у вечном талогу политике.
Ми преостали
као духови идемо улицама
и стално плачемо
за пропуштеном шансом
живота.
Расти граде
да сви раде,
Нека уче
Да поуче
Руке нове
Много јаче него ове.
Расти роде
Да сањаре у слободи,
Ти прошлости завештана
Свима нама,
Уклесана у камену
Хрид и стијену
У лукове старог моста
Што нам свима вјечно оста,
златни печат загрљаја
Дивље ријеке с оба краја.
од звијезда саткан рају
Расти древни да сви знају
Плод си тврде земље наше,
Дједовске те руке даше
Да те од зла сачувамо
И блистава да те дамо
У мермерном бијелом сјају
Неком новом нараштају.
Pesme hoću
Ne smejte se, dežurni smejači,t
ne radujte se, večiti gunđači.
Tužnu muziku čujem
i celu me tuga obuzima,
dok se tope kao sneg u čaši
iluzije o suncu i moru.
Moje suze kroz maglu teku,
slivaju se ko kiša u reku.
Nije meni što te gubim žao,
već što nisi, ko ja tebi,
ni trunčicu srca meni dao.
Smejte mi se, večiti smejači,
radujte se, sreće otimači,
rugajte se, sreće rasturači,
pratite me, ponoćni jahači.
Vreme mi je jedini spasilac,
a Paul Revere moj pratilac.
Noćas samo tužne pesme hoću :,,
svirajte mi, ulični svirači”.