Категорија: Uncategorized

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

 

ДА ЛИ СЕ НЕКАДА ПИТАШ

Да ли се некада питаш
Куд таласи река плове
Да ли тајне наше носе
За љубави старе, нове.

Да ли реке мутне и далеке
У недрима тајне крију
Или на ушћу и увиру
Таласима све прекрију.

И док седиш на обали
Док чемерне мисли имаш
Не говори реци ништа
Издаће те ко у рату
Извидница са бојишта.

Тихо пати и не збори
А таласу што жубори
Реци само лепу причу,
Замоли га да прећути
Кад од њега тајну траже
И кад громко, громко вичу.

Нек бар талас друг ти буде
Па док иде које, куде,
Нек крај реке свима каже
Љубавни се јади трпе
Таласи их
Нити лече нити блаже.

Ако суза нека кане
У таласе мутне реке
Замоли је нек је сатре
Нека сузе издајице
У вирове њене затре.

Нек не сазна љубав моја
Да са реком тугу делим
А док речне воде теку
Волећу је бићем целим.

Драгојло Јовић

ОДЈЕК – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао за нову књигу

РИЈЕЧИ ИСТИНИТЕ И ЛАЖНЕ
Истините ријечи до саговорника мелодично клизе, а лажне као пијанице тумарањем јеће!

ОДЈЕК

I
Са зида слика нијемим криком прати,
док књига у праху старе снове крије.
Поглед се круни, покушава да схвати:
јесмо ли икад били оно што се сније?

II
Истина је мелос што кроз кости тече,
чиста ко горски поток усред јуна.
А лаж пијанац што кроз поноћ јечи,
растргана, пуста и безгласна струна.

III
Не тражи у слову магнет што вуче,
већ у дубини смисао што плијени.
Реченица мудра тек је онда кључ:
кад мрак у свјетлост промијени.

КОРАЧАМ ЖИВОТОМ – КОЗИЋ САША

Корачам беспућима наших живота

Сможден сам са свим

догађајима који ме окружују,

од којих полако губим разум.

Лудим, вриштим,

жељан…

 

Бос трчим по звездном небу

тражим пут

могућег спаса

свих изгубљених у преводу

између туге и сна

који су заспали на почетку тунела љубави.

 

Па ће љубав остати жељна љубави,

огледала ће од муке пући на пола,

срца ће правити од глине

која ће продавати по вашарима.

 

Туга ће ући у наше животе,

биће жељна пољубаца

невиних девојака

Жељних провода

 

Много ће времена проћи

док се научимо памети

Док не доведемо живот у ред

ТРАГ

ТРАГ

Јуче сам на гробљу, баш жалостан био,
јер сам друга мога у земљу пратио,
а доскоро, ето, младићи смо били,
али јуче схватих, да смо остарили.

Ех, људски је вијек као трептај ока,
као кап је воде сред` мора дубока,
а човјек је зрно умнога сјемена,
у вртлогу моћном космичког времена.

Још од првих дана кад се човјек роди,
он, својом вољом, лично живот води,
и док к` своме крају непрестано ходи,
јурцајући свуда са свачим` се гости,
али не зна гдје ће оставити кости,
нити је свјестан своје пролазности.

Ал` док човјек овим свијетом битише,
он животну причу, самом себи пише,
и циљеве бројне испред себе ставља,
због којих некад свој образ укаља,
али све сам бира и лично управља,
иза себе, какав траг ће да оставља.

Е баш тога трага, нек се свако пази,
са ким` ће да хода и куда да гази,
јер трагови лични, не могу се скрити,
а по њима човјек, вреднован ће бити!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Отац је рекао сину: „Сине, пази куда газиш.“
А син је одговорио оцу: „Пази ти оче,
јер ја корачам твојим стопама.“
Народна изрека.

Нови Сад, март 2025 љета Господњег

УСПОМЕНА НА КОСОВСКУ МИТРОВИЦУ

Ти би хтио на крилима

Гдје трепери звијезда смјела,

Не тјерај ме да полетим

Сводове сам прелетјела.

 

Једном можда у свитање

Кад југу крену ластавице

Жеља би ме понијела

До Косовске Митровице,

 

Дa осјетим топли баршун

Старе знанце, мила лица,

Туга срећа, срећа туга

Некад бјеше Митровица

 

Дотле само успомене

И Косовска разгледница,

Дај ми снаге да преболим

Није близу је Митровица.

КАФА – КОЗИЋ САША

Прва јутарња кафа.

Јака.

Топла, освежавајућа.

 

Чашица домаће ракије,

жеже.

Цигарете и новине.

 

Све то у тишини јутра.

У кафани

То је био мој ритуал.

Мој доказ

да постојим.

 

Данас ,

У кући

кафа средња.

Ракију не пијем.

Пијем лекове.

 

Цигарете не пушим

због здравља.

Новине читам,

поштар ми их доноси.

 

Понекад пустим сузу,

коју брзо обришем

да је деца не виде.

 

„Зипа, матори чепла…

године,тебра, године“,

рекли би синови

 

„Пустите га,

није му лако.

Губи свој свет,

нестаје му пред очима“,

жена би ме бранила.

 

И тако ,

време.

Проклето време тече.

НЕМАМО ВРЕМЕНА – КОЗИЋ САША

По обичају.

У задње време сви раде, а ја седим.

Кукају да немају време.

А ја?

 

Имам време свог света.

Мада примећујем

да је данас најскупље управо време.

 

Када им кажеш да сврате:

„Знаш, јебига, не вреди , жена, деца, посао…“

 

Питаш их што нису дошли јуче:

„Ма хтели смо, али мали почео да кашље,

па жена…“

 

Е, такав сам и ја био.

Док сам радио, никад нисам имао времена.

 

Мислио сам

када одем у пензију

имаћу га довољно за све.

 

Е, немам. Немам га.

 

Морам да вам признам,

уби ме велика лењост.

 

Кријем се иза немaња времена,

а сви виде

да само седим

и гледам

како време,које сам цео живот јурио,сада пролази поред мене

без журбе.

ТРАЖИМО ПОКАЈАЊЕ

Нема више љепоте и тајне што нас откри
И земље што нас отхрани тврда, ал чиста,
Занијемиле птице, мали црвчци не свирају,
Претопла им љета, ужарено сунце не блиста,

Већ пече све јаче, све је мање љетних киша,
Јесење кише плаве, пустош остављају свуда,
А зимски сметови прекрише градове и села
Мегалополиси окована ледом, храмови чуда,

Док се немоћни грче и умиру од студени,

Послије безброј година зима показа зубе
Глобално отопљавање, лет ка безумљу,

Ријечи ме  нису обмануле, знала сам губе

 

Разни зналци што нас тјераше у вјеровање
Њихових тврдњи против Божије промисли,
Све то бјеше бесмисао који збуњује душу,
Док они што владају свијетом несувисли,

Огрезли у пакленој перверзији и неморалу
Послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова чиста крв,
Невине душе за љуте злотворе нису знале,

Нису имале времена, ни снаге да одрасту
Од проклетника бијесних са острва страве,
Ужасних моћника отуђених од себе самих
И од праведника што љубав и срећу славе.

Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
Отрова и бола, и поганог разврата и блуда
Ни пупољка цвјетног да вирне кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда.

И такви демони на нас слаше бомбардере,
Преврнуше свету земљу, замутише воде,
Отеше малену Милицу и хиљаде живота
Како да грешницима опростимо Господе.

 

А , МОГЛИ СМО – КОЗИЋ САША

Таман смо почели да радимо,

да стварамо,

да волимо,

да се женимо,

децу да правимо.

 

Дође рат.

 

Многи у рат одоше,

никада се не вратише.

Храбри изгинуше,

покварени побегоше.

 

Оно што преостаде

врати се ,

мртво,

без наде,

само са вером.

 

Наша љубав их врати нама.

Деца добише родитеље,

какву-такву будућност.

Рат добише пробисвети ,

наш талог,

наша срамота.

ЧОВЈЕК И КУЋА – Жељко Перовић

#željkoperovićžespПјесма и моја мисао за нову књигу

ЧОВЈЕК И КУЋА

Човјек се стрпљиво као кућа гради, корак и темељ, стас и цигле ред и све тако до капе и крова!

ЧОВЈЕК И КУЋА

Човјек се као кућа гради,
од цигли стрпљења и камена воље;
у земљи темељ, у глави нада –
а ријека снажним жубором протиче.

Низ стрм вијуга,
у рукавцу предахне,
па преко камена
облутка у даљи усахне.

Кроз вријеме тече, хладна и чиста,
испод кровова што на сунцу сиве;
у свакој капи истином заблиста –
док старост као понорница нестаје.