Добродошли!
Ипак на крају
схватиш да је све исто
Да се ништа не питаш..
Да је све то једно велико срање
Родиш се
А ниси то тражио
Док си мали све буде уреду
Живиш
Растеш
Почињеш да желиш
Да порастеш
Будеш велики
Завршиш школу
Одеш у војску
Вратиш се,
запослиш.
Ожениш и децу добијеш
Школујеш
Пошаљеш у војску
Запослиш ожениш
Унуке добијеш
Дође твоја пензија
И док чекаш крај
Схваташ истину
Све
је давно договорено
и планирано
Стигле су ме ноћас успомене,
Разарају ми душу.
Све што је ваљaлo
остало је записано у времену.
Сада је живот
једина права истина,
остала мимо чаше,
музике и пијанства
због тамо нечега.
И жене
које су се баш тада појављивале,
увек изненада.
А тако тајанствено и нестајале.
А кад дође неко весеље,
Када ме песма погоди
Пијем.
Душу своју смирујем
Од разних глупости,
Мојих разочарења
Насталих током година
То никада нећу заборавити.
Пиће, кафана ,
увек ће се кроз сећања,
њима враћати.
Сви те лажу земљо моја
И снагу ти вјетри ломе,
Неуморни проклетници
Да те сруше родни доме.
Све се у зло претворило
Земљо моја племенита,
Мало добра тобом ходи,
Само гордост силовита.
Грми, сијева из облака,
Громови ти поља пале,
Изгорело класје златно
Оплакују ластавице мале.
Пљачкаши се запатише,
Док светима очи склапа
Што те крвљу напојише
И тропрст се с тобом стапа.
Остали су трагови бојева ,
Ратнике си сахранила,
Ал’ ти понос ови кваре
Нови што си изњедрила.
Ране су ти у заборав пале,
Свуд царују јад и незнање,
Појави се кукавичлук и зло,
Надолазе пакост, отимање.
Лажу те драга отаџбино моја
Рођена дјеца без срама стида,
Туђину би лако опростила
Али своме што ти душу кида
Само Господ може да опрости
Пред иконом миле Дјеве наше,
Када падну да му опрост траже
За гријехе што земљу издаше.
За вас што се никада
Нисте вратили са пута
Прерано отргнути
Испод мајчиног скута
Нека тамјан мирише
И вјечно опијело траје
Над сјенима вашим,
Које жутим ореолом сјаје.
Нека вам над узглављем
Воштанице свјетлости горе,
За част бесмртних душа
И чисте истине Христове
Прерано увели пупољци,
Туђинском ногом згажени,
Могли сте груди радост бити
Да нисте на путу сатрвени.
Баш топла ноћ,
лутам градом,
ни о чему не мислим.
Кучићи лају,
мачке мјаучу…
време за луталице, идеално.
Уживам док корачам,
примећујем како небо бледи,
још мало, па свиће.
Постаје прохладно.
Трамвај долази.
Полако потрчим и ускочим.
Само шофер
и једна девојка,
поред њих пас.
Сви замишљени,
ко зна где су мислима одлутали.
Полако свиће,
умор влада нашим телима.
Излазим.
Куче ме прати.
Још мало, стижем кући.
Време је
за, ваљда,
заслужени починак.
Ту у сјенци багремова
Сваког дана дуго стојиш,
Ко рањено мало птиче
Пролазнике сретне бројиш,
И гараве пружаш руке,
Очекујеш милост знану,
Неко динар, неко више
Да зазвечи на твом длану.
И кад златно сунце сија,
Вјетар шиба, киша туче,
Каљав, бос и рашчупан
Сваким даном као јуче.
Све док сутра у свитање
Кренеш гдје те срце вуче,
Да се смуцаш и да скиташ
Црн као црни мрак увече.
Ново мјесто, нови људи,
Да бијели гвоздењаци лете,
Да те као свата наџиџају,
Ти си слатко циганско дијете.
Srpska heroina Ljiljana Žikić,
kao pripadnik 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, poginula je 1. aprila 1999. godine braneći Kosovo i otadžbinu Srbiju.
Pre nego što je otišla u rat na Kosovo i Metohiju 1999. godine, decu je poverila svojoj prijateljici kojoj je dala i novac za potrebe dece. Nažalost, nakon Ljiljanine pogibije, prijateljica je isparila, a deca su završila u hraniteljskoj porodici.
Imala je veliku želju da snimi ploču, a sebe je, najzad, našla u pisanju poezije. Prva zbirka njenih pesama zove se “Tebi”. Dva puta se udavala i razvodila i iz tih brakova ima šestoro dece, a najmlađa ćerka Dina postala je poznata javnosti kroz učešće u rijaliti programima.
Nakon početka agresije NATO-a na SRJ Ljiljana se 28. marta 1999. prijavljuje kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Poginula je kao dobrovoljac 125. motorizovane brigade 1. aprila 1999. godine u blizini sela Ljubenić kod Peći, prilikom obavljanja borbenog zadatka.
Ljiljana je stradala tako što je upala u zasedu albanskih terorista i poginula u 42. godini života, zajedno sa još dva vojnika. Imala je samo 42 godine.
Zbog svoje hrabrosti i požrtvovanja odlikovana je Ordenom u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.
“I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati
ni grob mi neće reći da me nema.
Izniknuću svuda gde se miče cveće
gde vazduha ima i gde nema, tamo
za sve ću biti i za šta se ne zna
i za ono kol`ko možemo da znamo.
Stražar ću biti surovi i strašni
tuđin i lopov da se stalno plaši
jer Srbin ne može da se zove robom
Srbija tu su svi vekovi naši.
Čuvaću granicu srpske zemlje moje
oprost za grumen neću dati nikom.
Moje će ruke hleb svakom da nude,
al` Srbiju nikad, to je sve što imam!
Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,
zbog njih će pogača i otrov da bude.
I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati,
ni grob mi neće reći da me nema.”
(Preuzeto iz dnevnog lista KURIR od 3.4.2026.)
Да ли је твоје вече као моје чисто
И хиљаде звијезда на небу се роје,
А брижне мисли комешају се исто,
Да ли је твоје вече наранџасте боје?
Осјећаш ли док врео дан измиче,
Да душом плови безброј нових нада
И жеља њежних као цвијеће ниче,
Док мјесечинна низ кестење пада.
И вечерас моје руке само теби хрле,
Љубавни пламен запали ми тијело,
Од ватре топле, тебе би да грле,
А дрхтаво срце из груди би хтјело
Да свему пркоси ове љетне ноћи,
До тебе божанственог да стигне,
Кроз громолике бокоре ће проћи,
До неба да бијелу голубицу дигне,
Моје среће сјај испод њених крила
Што је теби шаљем до вјечности
Да би те исконским мирисом опила
Да миришеш све до бесконачности.
И да враћаш мени слатку чаролију,
Да ме у сновима не остављаш саму,
Док сјајне звијезде своје свјетло лију
На заласку сунца кроз уморну таму.
Када небески свод
спусти своје тамне скуте
на кровове мога града,
и када звезде
обасјају небеске долине,
Ја, погледом упртим у небо,
тражим Бога,
очекујући нешто.
Узалуд.
Поглед остаје
уперен у празнину.
И само понека искра сећања
зацакли у мојим очима.
Тек на крају свега схватиш
то је то.
И даље нема.
Стигао је крај
МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ
Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.
Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.
Знали су јунаци куд су ноге пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.
Стотину осам душа небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се дало,
војник је српски границу сачувао.
Шесторица јунака још стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.
Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.
Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.
Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.
То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин не робује и своје не даје!
Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!
Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.