Категорија: Uncategorized

Sve moje

Sve moje
Sve moje snove, divlje konje
Skrivene od sećanja,
Svilene od nežnosti,
Daleko od mladosti.
Divlje, a pitome samo danju,
Skrivene pod jastukom,
Krunisani nemiri k’o vojnici,
Uporni i smeli.
Zatvorenim okom vidim
More, okeane srećne duše
Zatrpane tobom.
Čudne su ispod oka
Te izdužene niti,
K’o da ih pauk plete, razdvaja
Snove u javu,
Svetlost u tamu.
Sve topi i upija u mene samu,
A voštane vojnike
U lovorovu jamu.
Sve moje — divlja, kulja i vri.
Snovi se kidaju, brzo nestaju.
Divlji konji po okeanu
Plešu i na talasu
Baš gde se mora u okean ulivaju.
Teški su jastuci pa tonu.
Zatvorenim okom iz duše
Vadim sidrom nadu.
Sutra je novi dan
I pauci pletu mrežu
Da ulove još jedan
Neukrotiv san,
Kao kap mladosti.
Sve moje…
Divlja, kulja i vri.

Lice prezira

 

Lice prezira

Kad prezir okuje osmeh

Kad prezir okuje osmeh,

nema više vremena za kajanje.

Navru trenuci sećanja,

pa zebnja i tiha previranja.

Nema tu više ničega.

Nema vremena.

Nema prošlosti,

ni sadašnjosti,

ni budućnosti.

Vrtlog tame,

ničega,

bez osećanja.

Kasno je za sve i za ništa.

Kasno je za suze.

Kasno za nemir.

Ostaje samo prezir

i lice od kamena.

Dokaz —srce izgorelo od sopstvenog plamena

ЧЕКАМ – КОЗИЋ САША

 

Задњих пар дана

покушавам

да напишем нешто.

 

Али не иде.

 

Напишем једну реч

и тако сатима ,

ништа.

 

Покушавао сам

да разговарам сам са собом.

 

Остајао бих

загледан у своју душу

сатима.

 

Будим се

са телефоном у руци.

 

Тишина је тукла

неуморно

по мојим ушима.

 

Непрекидно је зујало.

 

Уплашио сам се ,

себе и својих страхова.

 

У тренуцима

моје тишине

читао сам.

 

Прочитао сам једну мисао:

 

„Када наступи тишина

и када речи занеме,

долази олуја

из саме душе.

 

Спреми се

и чекај тренутак

 

када речи нагрну.“

 

И ево ,

чекам.

 

Надам се.

ПИТАМ СЕ

Коме сад да пишем писма,
Слова на папиру чиста,
Да ли има шарати смисла
Кад неће oтпутовати иста

На адресу Булевара два,
У плавој коверти савијена
Упакована моја љубав сва,
Чврста као гранитна стијена.

Нема коме да полете жеље,
Топле варнице из срца сину,
Узалуд носим Свето Јеванђеље,
Ово безнађе тражи тишину.

Туга ме грли и стеже све јаче,
Шта ће ми ове руке празне?
Ја немам снаге ни да плачем,
Одакле ме стигоше ове казне

Зашто се Бог на мене расрди,
Сви најдражи ме напустише,
Усуд ми без суђења пресуди
И тебе ми у прах претворише

Сабласни путници душеубице,
Да ти писма не могу писати,
Заувјек су се изгубиле голубице,
Зато ће моје риме за тебе дисати.

 

ЛАМЕНТ НАД КОЧАРИМОМ

                            Перици Марковићу                    

Тамо изнад Кочарима
снијег веје ти на рути,
крв се леди у жилама,
завејени сви су пути.

Газиш жустро у одбрану.
идеш напријед, назад нема
иако ти облак пријети
са свих страна пир ти спрема.

Твоја рука пушком шара
бранећ име малог града.
све док рафал из даљине
не удари, а ти страда.

Паде за част Кочарима,
свога града, земље своје
нек је света крвца врела,
нек су свете руке твоје.

 

БЛУЗ УЛИЦЕ – КОЗИЋ САША

Тишина је обасјала улице

овог вечног града ,

 

Вечног Београда.

 

Плочници мокри од кише

која је падала целу ноћ.

 

Мирис зноја

полако пробија

јутарњу сету

мокрих плочника,

 

буди успомене

преживелих ратника,

скривене у улицама

поплочаним мукама.

 

Ритам уличног блуза

буди успаване.

Радни дан

увелико је почео.

 

Овај град има душу ,

за својом несталом децом

пушта сузу,

 

док свира улични блуз

и  шаље им

поздраве.

 

Вечан је ово град….

БРАТСКА ПРИЧА

БРАТСКА ПРИЧА

Два је сина, мајка изњедрила,
и под истим кровом одњивила,
у којем су скупа одрастали,
док нијесу у људе стасали.

Када су се браћа поженила,
једна кућа тијесна им била,
те, не хтјеше скупа живјет` више,
па имање тада под`јелише,
и сопствене куће направише,
јер се тако комотније дише.

Сваки своје слиједи смјернице,
оснивају своје породице,
ал` увијек лијепо се слажу,
један другог у свему помажу,
и све братски, ка` што ваља раде,
а Бог драги и срећа `им даде,
да посједе своје увећају,
и да бројно потомство имају.

Цвату лозе два брата рођена,
за период дугога времена,
успјехе ће велике постићи,
и постати угледни племићи,
па титуле важне добијају,
и сопствене војске оснивају.

Потом своје краљевине праве,
тако двије створише државе,
једна бјеше дивна Рашка плодна,
а друга је Зета благородна.

С душманима стално су се клале,
ал` су једна другу помагале,
и жртве су небројене дале,
да би своје круне сачувале.

Кроз та дуга и тешка времена,
носиле су голема бремена,
да би оне слободу имале,
бранише се од свакоје але,
те су много поднијеле јада,
како тада, тако је и сада,
да се браћо живи у слободи,
та се борба непрекидно води.

Све до данас, Богу драгом хвала,
престо свој је свака одржала,
и сад атар два рођена брата,
голем дио Балкана захвата.

Од Хоргоша до Јадранског мора,
освиће нам слободарска зора,
а што сада, два су ентитета,
то никоме не треба да смета,
у њим` живе два братска народа,
испод капе небескога свода,
исте вјере, ка` и крсне славе,
и ако су засебне државе,
што је наша Црна Гора славна,
ђе је вјера тврда православна,
и предивна земља поносита,
наша братска Србија честита.

Ор`о исти с грбова им маше,
да су вјечне обје земље наше,
и нека нам буде у навици,
братски однос у свакој прилици,
и да Бог нам добре вође даде,
који људски и праведно раде,
да то никад са ума не смећу,
но се вазда као браћа срећу,
руке шире и у лица љубе,
част и образ никад не изгубе,
да с` односи часни и честити,
то ће свима од користи бити,
па што роде ту истину крити,
коју ћу вам јасно предочити,
ми смо браћо, један народ исти.

„У слози расту и мале ствари, а у неслози се и
највеће руше.“
Гај Салустије Крисп

„Државнику је потребан телескоп, а не наочари.“
Публије Валерије Публикола

У Новом Саду, на светог Трифуна 2020 љета Господњег

ЗАВИЧАЈНА ТУГА

Још сањам њежно ме буди зора,
Црвкут славуја са сивих кровова,
Мирис јоргована испод прозора,
зелену траву што ме сјећа изнова

На стару кућу шиндром покривену
По којој добују топле љетне кише,
У сну слушам музику тајанствену
Мирим се са собом,чему сузе више?

Знам да нећу никад скакутати боса
По врелом камењу до сеоске чесме,
Да ми глежње неће миловати роса,
Дједова кућа је врисак болне пјесме,

Згариште пусто што ме назад зове,
Док носим чежњу и тугу у души
И мисли ми према завичају плове,
Суши ми се грло без да запјевуши.

Ја сам сањар сав од жеље пусте
За родном кућом оронулом старом,
зрелим малинама кроз чокоте густе,
житним пољима жућкастим јантаром

гдје се сад купају у магли корови,
Знам вратићу се и на цести стаћу,
погледати како се њишу борови,
Грчећи рањено срце ипак заплакаћу.