Категорија: Uncategorized

Сунце ме греје,

дремам.

 

У мислима ређам слике

од пре педесет година.

 

Први мај , празник рада.

 

Сећања су јака.

 

Отац пече прасе,

купује пиће.

Он и мајка , пиво или вино,

а ми, деца , кокту,

пиће наше младости.

 

Ручак богат:

сарма, печење, торта…

 

Све је у мени још живо.

Сећања навиру.

Као и сузе

 

Били смо безбрижни.

Свако лето , село или море…

Није било оскудице,

ни натезања.

 

А данас , другачије.

 

Млади на уранку,

роштиљ, алкохол, музика.

 

Старији код куће,

уз кафу,

чувају у себи

оно некадашње

Седим на кревету.

Сам сам.

Сви моји раде.

 

Данас је Свети Ђорђе.

 

Чујем зидни сат

како откуцава секунде.

 

Питам се ,

колико сам минута

проживео за ових шездесет година.

 

Почињем да рачунам:

један минут , шездесет секунди,

један сат , шездесет минута…

 

И најзад ,

533016 сати,

31980960 минута.

 

Ако је тачно.

 

Кад неком кажеш ,

много је.

 

А у ствари ,

кога је брига.

 

Мени је досадно.

 

Док рачунам,

гледам муву на прозору.

Стоји.

Ваљда се греје.

 

 

Ударам је.

 

Убијам.

…

Шта сада?

Тек када је тишина

проговорила из мене

схватио сам да је то песма

 

Крили смо се заједно

ја , песме у телефону

а живот , мене

 

Плашио сам се да ми се не смеју,

можда сам направио грешку

 

Више ми није било битно

да напишем нешто

већ колико ћу гласова добити

 

У целој тој причи

изгубио сам себе

 

Опет ћу почети да ћутим

да не пишем

себе да повратим

 

Да осетим громогласну тишину

која се гуши у сопственом еху

а гуши моја чула

 

Себе у мени

тражим време које ме покреће

да победим себе

 

Да песме из мисаоног затвора

изађу веселе

 

Јер

ипак изгледа

тишина ствара уметнике

Док тишина јечи

у мојој глави, правећи кривине,

креативни хаос јуриша

на последње трзаје

мог, могу рећи, умишљеног писања.

 

Ја узимам себи за право да судим

свима онима који мисле да знају

голготу коју пролазимo.

 

Разумеју само они

заведени светлошћу великих градова,

који од сопственог смрада

не виде истину

која их окружује.

 

Истину малог човека,

свакодневно силоваnог

у беспућима модерног живота.

 

Свих оних политичара

чије су душе испране алкохолом,

који својом мантром свакодневице

уништавају све познато

у овом непознатом свету,

пуном смрти.

Све моје идеје и мисли

сакупио сам

и бацио у запећак младости.

 

Прождиру ме године,

болест…

а време , не иде,

лети.

 

А ми ,

чекамо.

 

Увоштили смо се чекајући,

мислећи да смо паметни.

Нисмо.

 

Само смо се скупили,

згрчили,

па изгледамо паметни.

 

Чекамо.

Не знамо шта.

 

А има само један излаз,

вечност.

 

Када нас одведу тамо,

све стаје.

Време не тече,

не иде,

не лети.

 

Ми стојимо.

Вечност стоји.

Након силних љутих рана,
робовања, тешких дана,
свих жртава и све славе,
да погнемо луде главе.

Нема деце да кикотом,
да прескоче старим плотом,
и огњиште да пуцкета,
нема гласа од детета.

Гасе нам се лозе старе,
то девојке и не маре,
нестаће нам презимена,
нема деце, нити жена.

Све очеви несуђени,
и мужеви некој жени,
омрко им поглед бригом,
означени као жигом.

Ти си задњи, са тог прага,
задњи новчић силног блага,
нити свеће, нити вина,
нити кћери, нити сина.

А из те је куће давно,
војевао некоћ славно,
његов прађед јунак стари,
али за то, ко још мари.

Али за то, ко још мари…

Седим по цео дан,

Читам и пишем много.

Окренут сам себи,

Можда зато и разумем ову ситуацију.

 

Америка је за цео свет ,

Осим за Русију.

Европа за све Балканце ,

Осим нас Срба.

 

Ми никога не слушамо.

Ко би хтео нама да господари?

Не дамо се.

 

Бар покушавамо да се надамо.

 

Многи су зубе на нама поломили ,

Са Дрине, Дунава, Саве, Мораве

Побегли.

 

Они и данас

Теку.

Улазе у вечност.

 

Надам се

Да ће и Србија

Tišina

 

Tišina se širi kroz jutro i dan,

teška kao olovo, hladna kao zima u grudima.

Na pretnju liči, ali pretnja je nevidljiva –

vreba u uglovima, u praznim pogledima.

Strah šeta po vazduhu,

jeza treperi kao svetlost kroz napuklo staklo.

Panika pritiska moje misli,

tišina ih guta, polako, kao crni plamen.

Tišina je biće samo za sebe –

ne čuje se, a odjekuje u srcu,

ne vidi se, a senke plešu pod njenim dahom.

Oseća se, ne progovara,

ali njena prisutnost teži kao kamen.

Tražim zvuk da je razbije –

prasak stakla, lom daske, tutnjava koraka.

Ali ona se vraća, mekana i smrtonosna,

uvija se oko zidova, utiče na dah i srce.

Srce lupa u grudima,

vazduh je gust i težak, gotovo opipljiv,

a senke se pomeraju, šaptom, uzdahom,

kao da pričaju priče koje ne želim da čujem.

Hoće li neko doći?

Hoće li buka probiti njen dah?

Hoće li svetlo raspršiti njen crni veo?

Tišina me uči da slutim,

da osećam ono što ne postoji,

da vidim ono što bledi pred očima.

Ne želim da slutim,

ali tišina mi šapuće:

ona je svuda.

I zauvek ostaje.