Добродошли!
Све моје песме
настале су у тишини и миру ноћи,пред зору.
Тишина је моја снага,
мир је моја поезија,
јутро је моја истина.
Милујем стварност ноћи,
преточену у песму немирне
истине коју живим.
Живим ноћ,
као пас чувам речи,
док дању спавам,
уморан , али срећан.
Јер све док пишем,
живим свој живот
безживотног тела,
пропалог од болести,
али здраве памети,
очуване и свесне,
пуне
разних мисли
за писање.
Želim da uđem u utrobu tvoju,
onako sav i bez ostatka
da se sklupčam poput fetusa
spojen na krvotok tvoj, da osjetim bilo
srca nam, tvog zajedničkog…
Potom prekrupna sa mnom
da me porodiš
bezbolno tiho i lako
i da me odmah na grudi priviješ
istog trena
ne mliječju
već dušom tvojom da me podojiš
pa od nje tople i meke
ovako drven i star da progovorim
porastem kao div
pa te poput ptičice uzmem na dlan i na rame svoje posadim
tu da poješ, cvrkutom i pjevom
i da zajedno kao jedno horizontima dalekim šetamo,
horizontima ovim ili onim
ležimo nauznak u travi među cvijećem i bubama
ili na pustoj plaži
gledamo nebo plavo i oblake bijele
hoću da te ljubavlju zamedim, posolim
hoću da te volim…
Облачно је
Киша пљушти
Расути тренуци
као фуријозна летња киша
По уснулим крошњама
дивљег кестена,
који тихо шуме
пуни емоција.
И све то
просуто је по путу
најлепше поезије
која је процветала у мени
у време пурпурних киша.
Скупио сам речи
по тој киши,
у врећу их ставио,
у кућу унео
Целу ноћ сам их сушио
слагао ,
и од њих
ову песму направио
и дао вам је
на читање.
А киша и даље пљушти
Нећу пред тобом ничице да падам,
Нити да златницима утробе своје
Дарујем твоје гладне раширене очи.
Дуго сам испуњавала све жеље твоје,
Покорни слуга твога величанства
Без круне и жезла кнегињо охола,
Ћутала сам опљувана и оклеветана,
Распета на Крсту сестра апостола,
Док вијекови кроз мене прођоше,
Кости предака свуда оставише голе
Своју дјецу у цвату оплакујем опет,
Самилости немаш за ране што боле.
Без пријестола невјернице силна
Све си моје наде и жеље закопала,
Злурадо тражиш све више и више
Мало ти што си ми срце ишчупала.
Нећу пред тобом да рањена клечим,
Сад кад и на тебе пада магла густа,
Ти си моју врелу крвцу просипала,
Љубила крволочног звјериња уста.
Поносила се гордо због моје усуди,
Зашто да те молим, гледаћу твој пад,
Ускоро ћеш дворска куртизана бити,
Пожњећеш оно што си посијала некад
Немир у ваздуху
надјачао је мир у мојој глави.
Пребирам по својим мислима,
чекам мир у своме телу
да престанем да дрхтим.
Чекам олују,
ватру тела,
да ме спасе очаја тишине.
Да напишем нешто
што греје,
што разбија све немуште мисли.
Да пробуди поток
неизрециве среће,
прелепог почетка
новог дана.
Дана који носи у себи
зрно страсти
пристигле
из најдаљег дела
свемира
моје напаћене душе.
Трудим се,
заиста се трудим,
али…
Све што сам хтео имао сам.
Али да ли сам заслужио , не знам.
Бог зна.
Све ће Он на крају решити.
Трудио сам се да не изневерим родитеље,
а да ли сам , не знам.
Надам се да нисам.
Сада када размишљам…
прихватићу све,
само да добијем опрост
Ако сам грешио
Мада дугови се враћају.
Морају.
Сада кад о томе мислим,
не могу
а и нећу
себи да тражим оправдање.
Карма увек побеђује
нас обичне смртнике.
Неуништива је
Сањала сам да ћемо се срести
Послије безброј самотних ноћи,
Година дугих срећних и болних,
Са већ сиједом косом да ћеш доћи,
Да у башти у хладу кестенова
Оживимо жубор младости наше,
пијемо слатку чежњу са усана,
пусте даљине недодир нам даше.
Младости моја свилом проткана,
Ружичасти сјају на твоме длану,
Десило се давно у једноме трену
Кад жар љубави у грудима плану.
Никад не згасну, остаде да тиња
Угарак живи кроз облаке и буре,
Кроз отров, јад и живот чемерни
Жижио је љетима у поноћне уре.
Сањала сам скидаш ми звијезде,
Ону највећу дијамантну звијезду
Спусташ на моје топло узглавље
Да ме грије ко’ птиче у гнијезду.
Залуд је сањала моја луда душа,
Недосањани сан покрила је јава,
Бијесни вјетрови су те однијели,
За тобом безнађе и бол не јењава.
СУЗЕ ИЗДАЈИЦЕ
Још ми сузе за животом
Кану као издајице
Па низ боре лица старог
Претворе се у бујице.
А онда се успомене
Ко зло време котрљају
Низ године пропадају
Вировима снагу дају.
Тек у позним годинама
До спознаје човек дође
Да смо били, пењали се
Али баш све брзо прође.
И док чекаш ново сутра
Не знајући да већ си јуче
Воденички точак брз је
Мало меље, више туче.
Још ни подне мислиш није
Живот неку замку спрема
Па ти онда ситно броји
Да саопшти да те нема.
А ти само мирно сневај
Да ће бити лепших дана
Свевишњи кад живот даје
Забележи и крај кад је.
Зато певај своје песме
Нек се глас далеко чује
Земаљски је живот кратак
Живи живот док је вакат.
Драгојло Јовић
Цео живот радимо.
Трудимо се.
Живимо без грешке.
Напети смо.
Чекамо тренутак.
Један једини тренутак.
Цео живот стоји
због једног трена.
Четрдесет, педесет година
чекаш да дође тај трен,
да будеш победник.
Што би рекли ,
у правом тренутку,
у право време,
на правом месту , погодак.
Живот је решио да те награди.
Цео живот се мења набоље.
Питаш се:
да ли је то могуће?
Четрдесет година
преданог рада,
муке,
борбе…
И…
све је бачено
пред ноге живота.
Стари живот
одбацујеш оберучке.
Почињеш нешто ново.
Нема муке.
Успео си у животу.
Све имаш.
Осим…
Осим наде.
А у ствари,
немаш разлог за тугу.
Све имаш.
Ипак,
са сетом почињеш
да се сећаш прошлог живота.
Осећаш погледе околине на себи.
Куну те…
Осуђују те
Иако ти је живот био тежак,
пун неке муке,
био је леп.
Почињеш да желиш
да се врати прошлост,
мука,
онај стари живот.
Ипак је све било боље.
И тада…
пуче нешто.
Тргнеш се.
Схватиш
да си с
ве сањао.
Устајеш,
крстиш се,
и захваљујеш Богу
што си жив.
Бесциљно трчим историјом свог живота,
тражећи своје младалачке снове
Све у нади да их нећу наћи,
да их не разбудим,
да ми не побегну,
да више не сањам.
Јер када престанем,
бојим се, нестаћу.
Можда ће неко причати о мени,
а можда и неће.
Постали смо дрвени,
осим себе никога не видимо,
а живот меље
појединце
који су поклекли.
Плаше се себе
и својих мисли,
зато и нестају,
необележени.
Не сањају више.
Туга и тишина
их прекривају.