Да ли је твоје вече као моје чисто
И хиљаде звијезда на небу се роје,
А брижне мисли комешају се исто,
Да ли је твоје вече наранџасте боје?
Осјећаш ли док врео дан измиче,
Да душом плови безброј нових нада
И жеља њежних као цвијеће ниче,
Док мјесечинна низ кестење пада.
И вечерас моје руке само теби хрле,
Љубавни пламен запали ми тијело,
Од ватре топле, тебе би да грле,
А дрхтаво срце из груди би хтјело
Да свему пркоси ове љетне ноћи,
До тебе божанственог да стигне,
Кроз громолике бокоре ће проћи,
До неба да бијелу голубицу дигне,
Моје среће сјај испод њених крила
Што је теби шаљем до вјечности
Да би те исконским мирисом опила
Да миришеш све до бесконачности.
И да враћаш мени слатку чаролију,
Да ме у сновима не остављаш саму,
Док сјајне звијезде своје свјетло лију
На заласку сунца кроз уморну таму.