МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ
Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.
Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.
Знали су јунаци куд су ноге пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.
Стотину осам душа небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се дало,
војник је српски границу сачувао.
Шесторица јунака још стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.
Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.
Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.
Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.
То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин не робује и своје не даје!
Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!
Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.
Каква пјесма. А драго ми је што са Вама дијелим прво мјесто
мада сматрам да је Ваша пјесма боља. Мени је свака Ваша пјесма
врхунска. Штета што је дошло неко лоше вријеме када се тако
мало чита, мало улаже у писану ријеч. Колико неоткривених
талената чека своје вријеме.