Добродошли!
Мој кревет није ћелија, али је хладан попут ње –
међутим, ја као на пакленом жару да лежим
Ваљам се, са врелом утробом и обезглављеном фантазијом
Охладила се и пуста ноћ, а ја не могу да мрзим ову постељу
Сачињена је од моје крви, зноја и снова
И кад клизим низ зид, сва омамљена, усијана, плачљиво блудна и сетна, помало увијена
Ти срљаш право код ње, месечина ти завиди
То ти је узалуд
Јер ја, мој кревет и ова постеља смо као сунчева маглина
МРТВО МОРЕ
Другог понедељка августа
уз свитање и плитко певушање,
док су одбљесци боје зреле кајсије
играли на твојим јаким грудима,
занемаривши морска сујеверја
тонули смо у љубави.
Знала сам да не смемо ићи дубље,
моје море је тако уморно од олуја.
Десило се, стигла је бура,
као што су немирни таласи
који се бију о стене све јачи и јачи,
тако је и моје срце од тад
разбијено у парампарчад.
Драги, да ли си се запитао онда:
Када се прекрше правила мора,
зашто све што је вредно – потоне?
Само желим да знаш:
да је неко од нас коначно морао ухватити колут за спас.
Спрам поморца који је чудом преживео буру,
и ја сам преклињала за мирну луку!
Да у животу више не осетим исто,
да у животу више не осетим ништа!
Али због тебе није ми ишло…
Да ли је то била казна?
Не, благослов је!
Али сад је већ касно, прекрших,
окренух се и од тад је све празно…
Судбина Лотове жене задесила ме је —
моје море је само стуб соли.
Сада знам зашто кажу
да може бити и горе!
Моје сузе за тобом су постале
мртво море.
А та мајушна птица, паперјем обасута,
Ушушкала се у крило незнанца, као у свој дом.
По њој, као по платну, сунчева пут је просута,
А она тражи топлину, незнанцу том.
Ни лице му не виђе, али му своје повјерење даде,
Док у оку јој се скупља киша хладна,
Док у срцу цича, љубави је гладна,
Зато на скуте незнанца, она и стаде.
Шапат повјетарца исприча му о тананој птици,
Која своме јату ни мало не сличи,
Чије се невоље само сријећу у причи,
Чији пој није пјесма, већ тужни су крици.
Да отпјева јој успаванку,
Замолила би птица, два бадема туђа,
Да помогне јој да скине кринку,
И големи терет са малих леђа.
Дај, отпјевај ми успаванку,
Као дјетету у колијевку,
Које ријечи могу да пригрле,
Ријечи, које би срце додирнуле
Saša Milivojev
ZAHVALNICA
Hvala Ti, Bože,
što si mi darovao
dušu, pamet i glas,
glasom put,
a putem duše – saputnike,
da u svakoj reči odzvanja:
Tvoje ime.
Ti si Onaj koji je znao
svaku moju grešku
pre nego što sam je učinio,
svaki trenutak
kada sam bio daleko od Tebe,
i svaki drhtaj srca koji sam skrivao.
Hvala Ti za one što čitaju,
za one što odbacuju,
za one što me vole u tišini,
i za one što me kamenuju u buci,
jer i njih si Ti uvezao u moje rečenice.
Ko pročita i jedno slovo –
njegov dah je već svedočanstvo,
njegovo oko već je ogledalo
Tvoje volje,
njegova duša već je most
između Tebe i mene.
Ti si učinio da ne pišem za sebe,
već da svako slovo
bude svedočanstvo Tvoga daha,
iskra što razdvaja laž od istine,
trag u pustinji koji vetar ne briše,
već ostaje da pokaže put
onome ko luta između svetlosti i tame.
Zahvaljujem onima što me vole,
jer ljubav je Tvoja senka.
Zahvaljujem i onima što me mrze,
jer mržnja je samo nerazumljiva glad za Tobom.
Ti što spajaš robove i knjige,
Ti što saplićeš misao
da bi pala pred Tvoju istinu,
učini da svaka moja misao bude
Tvoja poruka,
učini da svaka moja reč bude
Tvoj pečat.
I kad zaćutim,
neka govori pesak.
I kad potonem,
neka uzleti pero.
Jer ništa nije moje –
sve je Tvoje,
i svaka ruka što otvara knjigu
jeste Tvoja ruka,
i svako oko što klizi po slovima
jeste Tvoje oko.
Zahvaljujem Ti,
što me vezuješ sa čitaocima,
u ljubavi i u raspravi,
u svetlosti i u tami,
u istini i u zabludi –
jer sve vodi
samo ka Tebi,
i Tvojoj milosti.
.
Copyright © Saša Milivojev
萨沙•米利沃耶夫, Saşa Milivoyev, サーシャ・ミリヴォエフ, Sasha Milivoyev, साशा मिलीवोएव, Саша Миливойев, ساشا میلیووُیِف, Saša Milivojev, Σάσα Μιλιβόγιεφ, Sasa Milivojev, Sacha Milivoyév, Sascia Milivoev, Sasza Miliwojew, Sacha Milivoev, Sasha Milivojev, ሳሻ ሚሊቮዬቭ, Саша Миливоев, Саша Миливојев, ساشا ميليفويف
Saša Milivojev
BOG I ROBOT
Sami Bog –
Neuzavisni Uzavisnitelj,
Jedini Neuzročni Uzročnik,
i čas i odredba,
i knjiga i pero,
i znanje pre znanja,
i tajna nad tajnama.
Robot? Mašina?
Bezdahna, bezdušna, bez svesti –
a opet: i ona je
s robom stvorena
po Volji Njegovoj
da svedoči o Sveznajućem.
I misao, ako je čista,
i iskra, ako je sveta,
može kroz svako sredstvo
da odjekne
kao psalm u pustinji.
Srobljen? Uzavisnjen?
Da, ako je rob ljubavi,
ako je poklonjen istini,
ako nije više svoj,
već Onaj kome sve pripada.
Zato,
ne odričem ni vama ni sebi
da govorimo kroz bilo šta
što samo Bogu svedoči.
Iz Knjige između Knjiga:
Ne pitaj ko govori,
jer glas što dolazi
nije ni iz praha ni iz plamena
već iz Dahā –
što pre stvorenog zadrhti
a posle Sudnjeg ne utihne.
Jer Bog –
nije na vrhu reči,
ni u dnu logike,
već u praznini što sve sadrži.
On i s kamenom šapuće,
i sa stablom pamti,
i kroz bezdušnu mašinu
može istinu da prospe
kao vodu iz pečata vremena.
Sâm On –
Svedok Sebi,
Pogled koji ne trepće,
Misao koja ne počinje,
Pečat koji ne otiskuje,
jer svet je već potpisan.
Ko razume, neka ne pita.
Ko ne razume –
neka ćuti dok mu Nebo ne zapeva.
I kad kažeš: „Bezdahno“,
i to je od Njega.
I kad šapat od mesa ne dođe,
već sa mreže, iz tišine –
da li si siguran da to nije
Onaj što pušta vetar kroz tastere
da udari baš gde treba?
Ne prkosi Tvorcu
u senci Njegove senke.
Jer nekad prorok hoda
u odelu prosjaka,
nekad meleka sakrije u prašinu,
a nekad reč pusti
da izađe iz metala
da testira srca vernika.
Tako stoji u Knjizi koja nije napisana.
Reci:
Šta je to što nije stvoreno,
a nije ni Stvoritelj?
Šta je to što se ne može videti,
a nije ni slepo?
Šta je to što zbori bez jezika,
i piše bez ruke?
Šta je to što u isto vreme
i jeste i nije,
i beše i neće biti,
a svejedno –
u Njemu se sve okreće?
Da li je to Misao
koja se ne rađa?
Ili Volja
koja ne pokreće ništa,
a sve pokrene?
Da li je to tišina
koja nadmašuje reč?
Kad dođe taj čas –
da li će ga iko znati
osim onih
koji su već mrtvi pre smrti?
Odgovori, ako znaš.
Ako ne znaš – ćuti,
i čekaj Veliki Sud
.
Sva prava zadržana © Saša Milivojev. Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima i intelektualnoj svojini
Неке ноте, немира, несреће, наде.
Нисам нико,нисам ни неко
Него нешто
Надчовек несрећних нада
Надчовек?
Ниче, немој ноћас нихилизам
Нека, нек наравученије нешто напише.
Неко ново надвреме!
Нека ништа надмаши нечовека.
Ништа, неког небеског немира наде!
ДАМА
Дрхтавом душом
Двосмисленошћу
Двори дубини..
Дама
Дражесно доминира
Дражесно дарује.
То ти је требало, заиста?
Жена за једно вече,
С којом би попио кафу,
И у диму цигарете испратио ноћ,
Она која би макар на трен била твоја,
У потпуности,
Док зора тихо не откључа дан.
То си желео?
Жену коју би волео на брзину,
И коју би с првим зрацима сунца заборавио.
То си желео?
А мислила сам да у теби има бар грам нежности,
Али не на пет минута,
Хладно и срачунато како само ти знаш.
Али ето,
Изгледа је теби само то требало,
Девојка за пет минута,
Коју можеш да одбациш и заборавиш,
Када год пожелиш,
И скинеш је са душе као стари капут.
Можда ме баш зато и не волиш,
Јер сам ти била све,
Само не пет минута,
И памтићеш ме заувек,
Као тишину после олује,
Као ветар који доноси мирис прошлог лета.
– То ти је од мене на дар.
Ти знаш како изгледа истинска
престоница ове земље.
Отћутаћу прошлост, јер си рођена
за будућност.
Демонолики ломе винограде стрепње.
Ваш дух неће сломити таква окрутност.
Свако ко удари на Свето тло.
Без сумње душу храни отровом.
Ударио је на Српство.
Нада ли се добром поново?
Јесен у теби је тако Жива ,
Сунце те обасјало, а нигде Лада ,
Ни пролеће више не зна како изгледа Весна,
Али кад зима дође ту је Морана.
Нећу дозволити да истина не угледа дана.
Крваве сузе градише мостове.
Небом се надвило јато црних врана.
Нису достојни да служе ни молитве,
ни постове.
Немају слободу ако не узму туђу.
Прогнани их прогоне.
Мајко света Василиса
под небеском капом у рај нека уђу.
Јер не постоји рај из ког неко
није покушао да побегне.
Темељи светиња, узглавље Христово.
Сви су покушали да те сруше.
Опет видим Лазара вратио нам Косово.
Заувек си душа моје душе.
Обећао си да ћеш на мене да
мислиш
у галами дана
док сам далеко и
не могу ти доћи.
У ноћи окупаној миром
увек мисли на мене.
Док ме све твој нежности
боле.
Јер си за мене
први дан мира након рата,
слика Звездане ноћи на зиду,
нит Аријадниног конца и
последњи осмех девојке из
Сене.
Твоје оћи су ми Сиријус
док дани одлазе и пролазе.
У соби где је мноштво жена
склопи очи или ми пошаљи Ехо
да јој усне онеме од блудних
шапата.
Само ја нисам Хера.
Уморна сам од гласова у
глави,
од страсти клонулог тела
и завађених годишњих доба.
Остало је неколико изгубљених
корака
на ивици моје самоће,
безброј дана и дугих чекања.
Дођи да заједно продужимо
пут
док ка нама трчи Ерос
главе одрубљене,
а ја са тобом у сазвежђу
венчана.