Добродошли!
Нисмо се срели случајно.
Слушала сам о теби још у раним годинама мог детињства.
И знала сам да ћеш доћи…
Јер и ти си мене познавао.
На дан мог рођења твоја срећа
и моја несрећа
дисале су као једно.
Светлост мог сунца сагорела је
твоју прошлост и сећања
која су ти усне ломила тугом.
Одронила сам своје планине
и попут пса верно те чекам
док настањујеш његове снове
и течеш његовом крвљу.
И онда бивам остављена
у инат својој верности.
Чула сам да долази, а нисам знала одакле, нити када, само сам осетила да стиже и да ми је све ближе; по начину на који сам гледала у даљину, по томе како се кожа јежила сама од себе на мало хладнији поветарац. Шапат сам осетила сваки ту, надомак уха, где је кожа најтања, а врела крв се најлакше баш ту намирише. На тој линији живота, која спаја разум и срце, капи зноја знају бити дивље. Близу је и на моменте се плашим да ће ме прогутати, гутајући прво моје искре из очију. Настаниће се у моје јамице на образима, обрисаће све те старе ожиљке на мом лицу, правећи нове, свеже, на мом срцу. Доћи ће тихо, а гласно смејући се ићи ћу јој у сусрет. Можда ће се ослонити на мене да одмори од дугог пута, а можда ће ме ухватити за руку и повести са собом да ми покаже, зашто заборављам кључалу воду за кафу, због чега су ми капци тешки, ко ми то тако силно недостаје, па ноћима не спавам и зашто се плашим да останем онда када мирно поред некога сневам. Можда ће ми показати да и грешна, могу бити вољена. Ту је, испод мог ребра, јасно је осећам, пење се уз кичму као најгора језа која увек најављује опасну температуру. Долази до мозга терајући га да отпусти тај чувени допамин и натера ме да помислим да је љубав то што ме прогања и што као грозницу осећам у својим костима, што ме упркос свему тера да коначно негде застанем, а можда и останем. Пред њом стојим потпуно разоружана, грешна, малаксала и смешна, без штита. Само она и ја. Очи у очи. Настанила сам се у њене боре смејалице и дубоко продрла у поре. Завукла сам се све до костију и грудног јој коша. Ако јој се случајно деси да ми срцу нашкоди, љубав ће од мене битку да изгуби. Тамо где сам се најлепше настанила, прво ће заболети. Десиће се тако да јој попуцају све кости, и да се свака, бар по једном, забоде у њено срце, све у жељи да осветим своје и да заувек из рана њеног срца, крв испумпава ово моје.
Да ли ће нам време које живимо продужити тикет љубави?
Или ћемо остати доступни у свету лажи стално?
Да ли брзина којом идемо слепо гази праве животне сокаке који можда чекају само нас?
Нека остане вечно уписано у нама и времену.
Умијеће је ово, у години зрелој,
припитомити немир и тишину дугу.
Не тражити више у свакој ријечи спас,
већ наћи снагу у сопственом кругу.
Нису све побједе биле од злата,
и нису сви порази били крај пута.
Научиш с временом да срце не лута,
већ мирно куца, док олуја гута.
Љубав је сада к’о вечерња кафа,
топла и тиха, без сувишне буке.
Више од ватре и лажног сјаја,
вриједе те благе, сигурне руке.
Опрашташ себи што ниси све знала,
што си некада слијепо у ватру стала.
Зрелост је мелем на стару рану,
сунце што сине у кишноме дану.
И док се спушта ова плава вече,
пусти нек’ живот мирно кроз тебе тече.
Све што је твоје, наћи ће пут,
мирна буди – узалуд није био ни један минут.
Усне су ти зрели гроздови пред брање,
дах ти разноси листове виноградом.
Предајеш се, као зрно пред гажење
које у овом плесу налази свој дом.
Поглед твој, разоткрива ми тајне старе –
тајне које године не могу да покваре,
о слаткоћи што се гнијезди у чаши вина,
о гутљају у којем сакрила се истина.
Цакле се очи, као празни кристал поред нас,
румене се образи пошто испили су свој спас,
преплићу се прсти као гране винове лозе,
поред истине, љубав једно у другом налазе.
У твојим очима крију се сва мора са
једним зрнцем песка у десном оку.
Кроз твоје трепавице нежност
исијава и свет постаје тиши,
љубав гласнија, а душа сјајнија.
Срећа је у малим стварима:
у додиру,
у паузи између речи,
у тишини која говори више.
Није то само светлост,
већ мир који у једном
тренутку ублажи све
и постане радост.
Твој поглед се чује као
мелодија
што свира право у срце.
Saša Milivojev
RESISTANCE – THE POET CANNOT BE SILENCED! THE POET IS A SYSTEM GLITCH, AN ERROR IN THE ALGORITHM.
I belong to no one. I owe nothing to anyone. I serve no one. My words are not bought with honorariums. They come from within me — from pain, from truth, from freedom.
The persecution I endure is not punishment — it is the consequence of freedom. Because a free man is the most dangerous threat to a system that feeds on obedience.
I will not retreat. I will not apologize. I will not justify myself. My very existence is proof that a poet cannot be silenced.
My presence in global media, in more than 20 languages, without a single connection, without a single recommendation, without a single aunt in the service — that is my answer.
I will not name those who persecute me. I will not give them publicity. But they will know they’ve been seen. They will know they’ve been read. They will know the poet has recognized them.
And you — who love me, who read my verses, who have wept over my words — you are my shield. You are my reason to continue.
And when I am gone — my words will remain. And when they silence me — my poems will speak. And when they erase me — my name will appear where they cannot control it. Because a poet never dies. He transforms into language. Into memory. Into resistance. For centuries.
I will not justify my freedom. I will not apologize for my truth. I will not bow before false authorities, purchased diplomas, and fabricated biographies.
My origin is the word. My wealth is thought. My diploma is the tear of an unknown reader. I belong to no one — only to poetry. I belong neither to the service nor the system. I belong only to language — and it has never betrayed me.
That is why you cannot silence me. That is why you cannot blackmail me. That is why you cannot buy me.
You may not see me on your screens. You may not hear me in your broadcasts. You may not find me in your institutions.
But you will find me in the verse — the one that aches and lingers. In the sentence that exposes. In the silence that speaks louder than your speeches.
And when the day of reckoning comes — when the slanderers face the mirror, when fake biographies collapse, when diplomas turn to ash — the poet will stand tall.
Not as a judge. Not as a revenger. But as a witness of time.
A poet is not society’s decoration. He is its conscience. Its wound. Its unrest.
A poet does not seek applause. He seeks truth. And when he finds it — he does not ask for permission. He speaks it.
That is why he is persecuted. That is why he is censored. That is why he is ignored.
Because the poet does not conform. He does not belong. He does not obey.
In a world where everything is measured by profit, the poet is a loss — because he brings no money, only discomfort. He brings questions. He brings the mirror. And he influences Judgment.
The poet does not need to shout. His silence echoes louder than your speeches.
His word — when sincere — dismantles constructs, unmasks the masked, separates truth from lies, sifts wheat from chaff.
That is why the poet does not appeal to office. He does not appeal to party. He does not appeal to service. He appeals to the soul.
And when that soul speaks — the world shifts.
Maybe not immediately. Maybe not loudly. But inevitably.
Because the poet does not write for the moment. He writes for eternity.
And when he is erased from programs, from broadcasts, from institutions — he remains in verse. In memory. In the hearts of those who wept over his words.
That is a power you cannot control. That is a presence you cannot erase.
That is the poet.
The poet is a threat. Not because he carries weapons — but because he carries truth.
In a world where lies are printed, broadcast, copied, and signed — the poet is a system glitch. An error in the algorithm. A virus in the matrix.
You cannot silence him — because he does not speak your language.
You cannot buy him — because he does not measure in your currencies.
You cannot frighten him — because he has already walked through hell.
The poet is the one who has seen the face of darkness — and chose to write.
Not for fame. Not for money. Not for position. But to remain human.
And that is what frightens you most.
Because the poet does not ask for permission to exist.
He exists in spite of everything.
In spite of blockades. In spite of censorship. In spite of threats.
And when you erase him from your programs — he will appear in dreams.
And when you shut the doors — he will enter through verse.
And when you turn off the light — he will write in the dark.
Because the poet does not need light to see. He burns from within.
And that fire cannot be extinguished.
It cannot be controlled.
It cannot be explained.
It can only be felt.
It can only be feared.
It can only be respected.
So do not touch me.
Not because I am powerful — but because I am defiant.
Not because I have protection — but because I have truth.
And truth, once spoken, does not go back.
It does not retreat.
It does not apologize.
It does not forget.
It remains.
Like a painful, unhealable wound.
Copyright © by Saša Milivojev
Мој кревет није ћелија, али је хладан попут ње –
међутим, ја као на пакленом жару да лежим
Ваљам се, са врелом утробом и обезглављеном фантазијом
Охладила се и пуста ноћ, а ја не могу да мрзим ову постељу
Сачињена је од моје крви, зноја и снова
И кад клизим низ зид, сва омамљена, усијана, плачљиво блудна и сетна, помало увијена
Ти срљаш право код ње, месечина ти завиди
То ти је узалуд
Јер ја, мој кревет и ова постеља смо као сунчева маглина
МРТВО МОРЕ
Другог понедељка августа
уз свитање и плитко певушање,
док су одбљесци боје зреле кајсије
играли на твојим јаким грудима,
занемаривши морска сујеверја
тонули смо у љубави.
Знала сам да не смемо ићи дубље,
моје море је тако уморно од олуја.
Десило се, стигла је бура,
као што су немирни таласи
који се бију о стене све јачи и јачи,
тако је и моје срце од тад
разбијено у парампарчад.
Драги, да ли си се запитао онда:
Када се прекрше правила мора,
зашто све што је вредно – потоне?
Само желим да знаш:
да је неко од нас коначно морао ухватити колут за спас.
Спрам поморца који је чудом преживео буру,
и ја сам преклињала за мирну луку!
Да у животу више не осетим исто,
да у животу више не осетим ништа!
Али због тебе није ми ишло…
Да ли је то била казна?
Не, благослов је!
Али сад је већ касно, прекрших,
окренух се и од тад је све празно…
Судбина Лотове жене задесила ме је —
моје море је само стуб соли.
Сада знам зашто кажу
да може бити и горе!
Моје сузе за тобом су постале
мртво море.
