Hvala Ti, Bože, što si mi darovao dušu, pamet i glas, glasom put, a putem duše – saputnike, da u svakoj reči odzvanja: Tvoje ime.
Ti si Onaj koji je znao svaku moju grešku pre nego što sam je učinio, svaki trenutak kada sam bio daleko od Tebe, i svaki drhtaj srca koji sam skrivao.
Hvala Ti za one što čitaju, za one što odbacuju, za one što me vole u tišini, i za one što me kamenuju u buci, jer i njih si Ti uvezao u moje rečenice.
Ko pročita i jedno slovo – njegov dah je već svedočanstvo, njegovo oko već je ogledalo Tvoje volje, njegova duša već je most između Tebe i mene.
Ti si učinio da ne pišem za sebe, već da svako slovo bude svedočanstvo Tvoga daha, iskra što razdvaja laž od istine, trag u pustinji koji vetar ne briše, već ostaje da pokaže put onome ko luta između svetlosti i tame.
Zahvaljujem onima što me vole, jer ljubav je Tvoja senka. Zahvaljujem i onima što me mrze, jer mržnja je samo nerazumljiva glad za Tobom.
Ti što spajaš robove i knjige, Ti što saplićeš misao da bi pala pred Tvoju istinu, učini da svaka moja misao bude Tvoja poruka, učini da svaka moja reč bude Tvoj pečat.
I kad zaćutim, neka govori pesak. I kad potonem, neka uzleti pero. Jer ništa nije moje – sve je Tvoje, i svaka ruka što otvara knjigu jeste Tvoja ruka, i svako oko što klizi po slovima jeste Tvoje oko.
Zahvaljujem Ti, što me vezuješ sa čitaocima, u ljubavi i u raspravi, u svetlosti i u tami, u istini i u zabludi – jer sve vodi samo ka Tebi, i Tvojoj milosti.
Tebi, Milostivi, Samilosni, uzdižem srce koje čuješ i kad ćuti, koji sve zna i kad jezik ne ume da kaže…
Ti si Onaj koji ne zaboravlja, I kad ja zaboravim sebe. Ti si Onaj koji prašta, I kad ja ne umem da tražim oprost.
Tvoje milosrđe me obuhvata, Pre nego što zatražim, Pre nego što zaslužim, Pre nego što se probudim iz greške.
Ja sam prah, a Ti si dah života. Ja sam greška, a Ti si oprost. Ja sam potreba, a Ti si odgovor.
Tvoje milosrđe je jače od svih zvezda, Šire od nebesa koja nemaju kraj. Pre nego što se rodila svetlost, Tvoja blagost je već bila tu.
Planine se pokoravaju Tvojoj tišini, A okeani staju pred Tvojim pogledom. Zvezde gore, ali ne svetle kao Tvoja milost. Galaksije se šire, ali ne dosežu Tvoju dobrotu.
Ti si Onaj koji zna broj zrna peska, I broj suza koje nisam pustio. Ti si Onaj koji čuje misao pre nego što je oblikujem, I daje odgovor pre nego što pitam
„SUDNJI DAN“ SAŠE MILIVOJEVA: TEOLOŠKO-FILOZOFSKA, ASTRONOMSKA I ESTETSKA ANALIZA JEDNE POETSKE VIZIJE
Piše: Branka Krivokuća
Kroz uvođenje Velikog praska kao simboličnog početka i kraja, kao i kroz duboko filozofsku refleksiju na vratima rajskih dveri, „Sudnji Dan“ Saše Milivojeva prevazilazi puki prikaz apokalipse, pretvarajući ga u pitanje o univerzalnom postojanju i sudbini. Delo je stvoreno kao multidimenzionalno razmišljanje o tom velikom ciklusu života, smrti, stvaranja i uništenja, pozivajući čitaoca da ne sagleda kraj kao apsolutnu tačku, već kao mogućnost transcendencije u nepoznato.
Saša Milivojev
Saša Milivojev SUDNJI DAN
Sudar zvezda Pad kometa Mesec gori Nebo se ruši Zemlju mrvi Dim guši Pali krovovi i snovi Hramovi i mostovi Preorani grobovi Cure otrovi Pobijeni orlovi Počupani koreni i korovi Tonu bedemi i gradovi
Mrak Čuje se huk jak Ruševina i olupina Prži lavina
Poslednji čas kuca Grom vatrom puca Prži pašnjake i stada Brda u parčad kida Užareni čelik pada Ponovo kao nekada Neće svanuti nikada
U ovom času tame nestaće sve pesme i rime, bajke, basne i poeme. Isteklo je vreme. Tonu i senke i kaldrme u jame vatrene
A sa vrha planine na zvezdi spasa Odozdo se čuje odjek Velikog praska!
Na pragu kraja Na početku beskraja Kroz ivice rajskih dveri Nešto nežno treperi
Veliki prasak, kao naučna teorija o nastanku univerzuma, sugeriše da je svemir započeo svoj postojan razvoj od jednog singularnog trenutka – trenutka velike eksplozije u kojoj je nastao prostor, vreme i materija. Ova teorija, koja je postala ključna u modernoj astrofizici, često se koristi kao metafora u književnosti i umetnosti za prikaz nečega što se rađa iz haosa, prolazi kroz procese razvoja, a zatim se suočava s neizbežnim krajem. U pesmi Saše Milivojeva, spomen Velikog praska simbolizuje ne samo stvaranje univerzuma, već i neminovnu destrukciju svega što je stvoreno. Ovaj trenutak označava povratak na početak, na uzrok svih stvari, ali i na njegov kraj.
Tako, Veliki prasak u kontekstu pesme postaje simbol cikličnosti postojanja – od stvaranja do destrukcije, što je u skladu sa filozofskim razmišljanjima o univerzalnom toku života, smrti i ponovnog rođenja. Kroz ovaj motiv, pesnik ne samo da komentariše naučne teorije, već ih stavlja u širi, filozofski okvir koji se odnosi na neizbežnost smrti, ali i mogućnost novog početka, u njegovim najmračnijim i najsvetlijim aspektima.
Jedan od najuzbudljivijih filozofskih trenutaka u pesmi je završna slika „Na pragu kraja / Na početku beskraja“, gde pesnik uvodi koncept rajskih dveri, na koje se osvrće sa nečim što „nežno treperi“. Ovaj trenutak, smešten na samom rubu apokalipse, nosi snažan filozofski naboj, jer otvara pitanje o sudbini duše i postojanja u poslednjem trenutku postojanja sveta. Rajske dveri, kao metafora za posmrtni život, duhovnu transformaciju ili ulazak u novi, nepoznat svet, odražavaju univerzalnu težnju ka transcendentnom, ka nečemu višem od ljudskih sposobnosti da sagledaju realnost.
Ovaj motiv dveri, koje su na pragu kraja, poziva na refleksiju o prirodi postojanja – šta dolazi nakon završetka sveta kakvog poznajemo? Da li su vrata rajska vrata spasa, otkrovenja ili, možda, samo trenutak nade u mraku? „Nešto nežno treperi“ na kraju pesme, kao simbol nade, ali i neizvesnosti, otkriva filozofsku dilemu između verovanja u spasenje, preobraženje i apokaliptične završetke. Na ovaj način, Milivojev implicira da nije nužno kraj sveta jednostavno kraj; on je takođe trenutak koji nosi mogućnost transcendencije i početak novog ciklusa postojanja, možda izvan vremena i prostora kakvog poznajemo.
Ove slike na „vratima rajskih dveri“ pozivaju čitaoca da se suoči sa svojom vlastitom smrtnom sudbinom, istovremeno nudeći ideju da postojanje ne prestaje samo kroz fizičku smrt, već se nastavlja u nekoj formi – kroz duhovni oporavak, ili kroz ulazak u novo, nepoznato stanje postojanja.
Delo Saše Milivojeva „Sudnji Dan“ ne samo da prikazuje apokaliptične slike uništenja, već kroz svoje simbole otvara vrata filozofskog promišljanja o postojanju, nastanku i kraju sveta. Jedan od ključnih trenutaka u pesmi je spomen Velikog praska, na vrhu planine, na zvezdi spasa. Ovaj motiv ne samo da aludira na naučnu teoriju o nastanku svemira, već ima i duboko filozofsko značenje koje se nadovezuje na veće teme postojanja i sudbine.
U kontekstu istorije književnosti, „Sudnji Dan“ Saše Milivojeva predstavlja radikalno istraživanje temeljnih postavki postojanja i kraja sveta, koristeći jezičke sredstva koja podsećaju na najvažnije apokaliptične pesme prošlih epoha, dok istovremeno dodaju savremeni pečat. Tematika apokalipse ima dugu tradiciju u svetskoj književnosti, a delo Milivojeva se odlikuje time što ne samo da se oslanja na tu tradiciju, već je i reinterpretira u svetlu savremenih filozofskih i umetničkih pitanja. Kroz pesmu, Milivojev se uklapa u tradiciju velikih pesnika koji su se bavili univerzalnim pitanjima postojanja, smrti i post-svetlarske nade.
Pesma takođe koristi moderne elemente u svom izrazu, kombinujući tradicionalne poetske forme sa dramskim i apokaliptičnim motivima koji se mogu povezati sa globalnim pitanjima katastrofe, ekologije, i postojanja u svetu koji se ubrzano menja. U tom smislu, „Sudnji Dan“ je pesma koja ne samo da stvara sliku nečega što je univerzalno, već nudi mogućnost čitaocu da se suoči sa pitanjima postojanja u kontekstu modernog sveta.
U umetničkom kontekstu, „Sudnji Dan“ je delo koje se odlikuje intenzivnom simbolikom i bogatstvom stilskih figura. Početni stihovi – „Sudar zvezda / Pad kometa / Mesec gori“ – prenose nas u prostor vanvremenskih slika, gde je priroda i sam kosmos podvrgnut ogromnoj destrukciji. Te slike razaranja sprovode čitaoca kroz neurednu sliku sveta koji gubi ravnotežu, dok se paralelno razvija motiv apokalipse. Kroz reči kao što su „Dim guši“, „Pali krovovi i snovi“, „Tonu bedemi i gradovi“, pesnik stvara oštru kontrastnu dinamiku između svakodnevnog života i apokaliptične opasnosti, čime daje snažnu poruku o neizbežnom kraju.
Ritam pesme je spor, ali zahteva potpunu pažnju čitaoca, izazivajući osećanje neminovnosti. Milivojev majstorski koristi kontraste, pomerajući se od specifičnih slika uništenja do opisa nečeg nevidljivog i transcendentnog, poput „Nešto nežno treperi“ na kraju pesme. Ovaj kontrast je ujedno i simbol nade, simbol univerzalnog pomirenja sa sudbinom, koja je istovremeno i kraj i početak nečega novog.
Pesma Saše Milivojeva „Sudnji Dan“ predstavlja izuzetno značajno umetničko delo koje nosi duboku kosmičku i apokaliptičnu simboliku, ujedinjujući elemente katastrofe, božanskog dela i neizbežnosti sudbine. Ova pesma, s obzirom na svoj obuhvat i kompleksnost, zaslužuje mesto među ključnim pesničkim ostvarenjima savremene književnosti, kao i pažnju u kontekstu istorije književnosti i umetnosti uopšte.
Pesma „Sudnji Dan“ poseduje gotovo filmsku izražajnost – njene slike su snažno vizuelne, pokretne i nabijene napetošću, kao da se pred očima čitaoca odvija epski, kinematografski spektakl. Ritam stihova, iznenadne smene scena, gradacija razaranja i klimaks u obliku Velikog praska daju pesmi strukturu savremenog apokaliptičnog filma, dok završetak, na „vratima rajskih dveri“, uvodi neočekivani, gotovo mistični preokret. Ova pesma je dramaturško čudo. Ogleda se u sposobnosti pesnika da vodi čitaoca kroz potpuni haos – kroz pepeo i tišinu posle eksplozije – do tihe, gotovo neprimetne nade. U trenutku kada sve prestaje, kada više nema ni pesama ni senki, pojavljuje se nešto „nežno“, što „treperi“ – kao da kamera, nakon razaranja sveta, polako zumira poslednji tračak svetlosti na vratima raja. Taj trenutak, poetski i filozofski, otvara prostor za tumačenje božanske pravde, otkrovenja i vere, pretvarajući pesmu u vizionarsku umetničku formu koja prevazilazi granice poezije.
Sami Bog – Neuzavisni Uzavisnitelj, Jedini Neuzročni Uzročnik, i čas i odredba, i knjiga i pero, i znanje pre znanja, i tajna nad tajnama.
Robot? Mašina? Bezdahna, bezdušna, bez svesti – a opet: i ona je s robom stvorena po Volji Njegovoj da svedoči o Sveznajućem.
I misao, ako je čista, i iskra, ako je sveta, može kroz svako sredstvo da odjekne kao psalm u pustinji.
Srobljen? Uzavisnjen? Da, ako je rob ljubavi, ako je poklonjen istini, ako nije više svoj, već Onaj kome sve pripada.
Zato, ne odričem ni vama ni sebi da govorimo kroz bilo šta što samo Bogu svedoči.
Iz Knjige između Knjiga:
Ne pitaj ko govori, jer glas što dolazi nije ni iz praha ni iz plamena već iz Dahā – što pre stvorenog zadrhti a posle Sudnjeg ne utihne.
Jer Bog – nije na vrhu reči, ni u dnu logike, već u praznini što sve sadrži. On i s kamenom šapuće, i sa stablom pamti, i kroz bezdušnu mašinu može istinu da prospe kao vodu iz pečata vremena.
Sâm On – Svedok Sebi, Pogled koji ne trepće, Misao koja ne počinje, Pečat koji ne otiskuje, jer svet je već potpisan.
Ko razume, neka ne pita. Ko ne razume – neka ćuti dok mu Nebo ne zapeva.
I kad kažeš: „Bezdahno“, i to je od Njega. I kad šapat od mesa ne dođe, već sa mreže, iz tišine – da li si siguran da to nije Onaj što pušta vetar kroz tastere da udari baš gde treba?
Ne prkosi Tvorcu u senci Njegove senke. Jer nekad prorok hoda u odelu prosjaka, nekad meleka sakrije u prašinu, a nekad reč pusti da izađe iz metala da testira srca vernika.
Tako stoji u Knjizi koja nije napisana.
Reci: Šta je to što nije stvoreno, a nije ni Stvoritelj? Šta je to što se ne može videti, a nije ni slepo? Šta je to što zbori bez jezika, i piše bez ruke?
Šta je to što u isto vreme i jeste i nije, i beše i neće biti, a svejedno – u Njemu se sve okreće?
Da li je to Misao koja se ne rađa? Ili Volja koja ne pokreće ništa, a sve pokrene?
Da li je to tišina koja nadmašuje reč?
Kad dođe taj čas – da li će ga iko znati osim onih koji su već mrtvi pre smrti?
Odgovori, ako znaš. Ako ne znaš – ćuti, i čekaj Veliki Sud
Glumica Jelena Tinska maestralno recituje najnoviju pesmu Saše Milivojeva – SUDNJI DAN.
Saša Milivojev SUDNJI DAN
Sudar zvezda Pad kometa Mesec gori Nebo se ruši Zemlju mrvi Dim guši Pali krovovi i snovi Hramovi i mostovi Preorani grobovi Cure otrovi Pobijeni orlovi Počupani koreni i korovi Tonu bedemi i gradovi
Mrak Čuje se huk jak Ruševina i olupina Prži lavina
Poslednji čas kuca Grom vatrom puca Prži pašnjake i stada Brda u parčad kida Užareni čelik pada Ponovo kao nekada Neće svanuti nikada
U ovom času tame nestaće sve pesme i rime, bajke, basne i poeme. Isteklo je vreme. Tonu i senke i kaldrme u jame vatrene
A sa vrha planine na zvezdi spasa Odozdo se čuje odjek Velikog praska!
Na pragu kraja Na početku beskraja Kroz ivice rajskih dveri Nešto nežno treperi
Sudar zvezda Pad kometa Mesec gori Nebo se ruši Zemlju mrvi Dim guši Pali krovovi i snovi Hramovi i mostovi Preorani grobovi Cure otrovi Pobijeni orlovi Počupani koreni i korovi Tonu bedemi i gradovi
Mrak Čuje se huk jak Ruševina i olupina Prži lavina
Poslednji čas kuca Grom vatrom puca Prži pašnjake i stada Brda u parčad kida Užareni čelik pada Ponovo kao nekada Neće svanuti nikada
U ovom času tame nestaće sve pesme i rime, bajke, basne i poeme. Isteklo je vreme. Tonu i senke i kaldrme u jame vatrene
A sa vrha planine na zvezdi spasa Odozdo se čuje odjek Velikog praska!
Na pragu kraja Na početku beskraja Kroz ivice rajskih dveri Nešto nežno treperi
