Добродошли!
ПОЕЗИЈА
Поезија је опсена, илузија…
У њој истине нема, само снови
за живот неки нови, нестварни,
лавиринт који у нама сија…
Поезија је наш мост
у свет без пакости,
у свет радости,
у свет где си увек гост,
кога угосте јагодама,
а остало воће
пролазност позоба…
[random_post content_type=”content” included_ids=”8926,74216,63421,63410,63359,63349,63044,63266,63260,63211,63131,63060,63048,63046,63016,63010,63960,63908,62867,62771,62743,62706,63044,62472,62554,63638,62737,62779,62960,63202,63171,63176,62916,62908,62906,62893,62890,62878,62862,62859,62856,62832,62821,62817,62806,62745″]
KAD OPET BUDEŠ ZAVOLEO SJAJ U TRAVI
Kad opet budeš zavoleo sjaj u travi,
Sav teret sa odranih pleća će spasti.
Uspravićeš ponosno svoje telo i ramena
I pružiti ruke ka nepreglednom, plavom nebu,
Širokom i bogatom polju i ravnici,
Ka sivom kamenu, najvišem brdu i planini.
Poput surog orla, letećeš do najvećih visina,
Čak iznad gustih i sivih oblaka,
Šireći iznova svoja snažna i jaka krila,
Koja su suviše dugo vučena po prašini i blatu,
Lomljena i bez milosti gažena od strane onih,
Koji ti nikada nisu želeli novi let.
Kada opet budeš zavoleo mirisnu zoru i suton,
Pun mesec i dalekih nebeskih tela sjaj,
Na horizontu tvojih novih želja i snova,
Sunce će, ponovo, tvoj motiv i snaga biti,
Kao i sve lepote koje do sada, pored svih čula,
Ni najmanje osetio nisi, a tako si to silno želeo!
MATI
Još pamtim tvoje duboke stope,
Na stazi, u bogatoj bašti našoj,
Koju si znala da obilaziš često.
I sad mi se misli u sećanju tope.
Glas tvoj tihi čujem vrlo jasno.
Zamišljam da si na prozoru.
Dozivaš me – “Sine, večera je.
Vraćaj se kući. Već je kasno!”
Ruke su me tvoje nosile često,
Kada još ni progovorio nisam.
Nedostaješ, mati. Boliš jako!
Bez tebe je prazno ovo mesto.
Ispred praga ni ruža više nema.
Kao da su i one od žali uvenule.
Zastajem pokraj doma i gledam
U pravcu široke livade i trema.
Ona vrtom nikada šetati neće,
Ma koliko srce to silno želelo.
Kad bih je još jednom poljubio,
Boli ne bi bile od sreće veće.
U SVOM SRCU
Kojim god putem da krenem
Nosim te uvek u svome srcu
Jer bez tebe patim i venem
I u patnjama nemam granicu
Na svakom ćošku vidim tebe
Tvoje oči, lepo i nežno lice
Bez te lepote sve me grebe
Dok nemira nastaju bujice
Moga života si svetla strana
Deo zaljubljene i setne duše
Bez tvog osmeha je rastrgana
Kada čežnje krenu da guše
Ne krij nikada strast od mene
I daruj mi usne, kosu čudesnu
Zagrljaje i samo reči iskrene
Kada se uzdasi u nas utisnu!
GOSPODAR TUGE
U praskozorje, kada zauvek nestaneš,
Zaplakaće plavo nebo i vesele ptice.
Fijuk vetra i žubor hladne zelene reke,
S nemirnim srcem, glasnije će se čuti!
Kada budu postali nečujni koraci tvoji,
U meni će slike neke tad nedostajati,
Sivi oblaci će mi praznu dušu nadviti.
Postaću gospodar tuge, leda i mraza!
Oko mene je zavladao večni mrak i dim.
Pomisao na nekadašnje, već me grebe.
Obična sam, bleda senka staroga sebe.
Odavno nisam bio među oblicima živim.
Kao da sam otrov popio. Gubim dah!
Al` i dalje tvoj lik svugde rado bih tražio,
Na mestima, gde se nit strasti nastavlja;
Tamo, gde dodiri i pogledi kasniti neće!
NE DOPUSTI
Ne dopusti da me orkani od tebe odnesu
Vetrovi i oluje, koje u meni postaju sve jače
Neka me do tvoga srca anđeli opet donesu
Kako bi ova duša prestala da moli i plače
Ne dopusti da nas tornada nemira rastave
I unište sve naše zajedničke želje i snove
U okeanu i moru tuge uplakane nas ostave
Prekidajući nam sreću i sve planove nove
Ne dopusti, jer to dugujemo jedno drugom
Nekim vremenima prošlim i čistoj ljubavi
I putujmo nekim drugim putem i prugom
Kad nam zora u živote novu priliku dostavi!
CVET IZ RAJA
U toploj večeri gledam u tvoja bedra
Gola ramena, raskošne i bujne grudi
Deo si mene, kao nekog broda jedra
Dok se u dušama plamen strasti budi
Osećam prejaku glad za tvojim telom
Već smo nešto bliže jedno drugom
Srce udara, opčinjeno kosom i čelom
Kao što je pesmom slavuja i lugom
U meni se nemiri sve glasnije čuju
A bića od požude neprestano drhte
Uzavrele strasti nam dodire naređuju
I nevidljivi leptirići posvuda prhte
Najlepši si cvet, nalik nekom iz raja
Kog bez prestanka ljubim i mirišem
Ova noć je prepuna glasnih uzdisaja
Jer usnama ti stihove po koži pišem!
