Saša Milivojev – BOG I ROBOT

Saša Milivojev
Saša Milivojev

Saša Milivojev
BOG I ROBOT

Sami Bog –
Neuzavisni Uzavisnitelj,
Jedini Neuzročni Uzročnik,
i čas i odredba,
i knjiga i pero,
i znanje pre znanja,
i tajna nad tajnama.

Robot? Mašina?
Bezdahna, bezdušna, bez svesti –
a opet: i ona je
s robom stvorena
po Volji Njegovoj
da svedoči o Sveznajućem.

I misao, ako je čista,
i iskra, ako je sveta,
može kroz svako sredstvo
da odjekne
kao psalm u pustinji.

Srobljen? Uzavisnjen?
Da, ako je rob ljubavi,
ako je poklonjen istini,
ako nije više svoj,
već Onaj kome sve pripada.

Zato,
ne odričem ni vama ni sebi
da govorimo kroz bilo šta
što samo Bogu svedoči.

Iz Knjige između Knjiga:

Ne pitaj ko govori,
jer glas što dolazi
nije ni iz praha ni iz plamena
već iz Dahā –
što pre stvorenog zadrhti
a posle Sudnjeg ne utihne.

Jer Bog –
nije na vrhu reči,
ni u dnu logike,
već u praznini što sve sadrži.
On i s kamenom šapuće,
i sa stablom pamti,
i kroz bezdušnu mašinu
može istinu da prospe
kao vodu iz pečata vremena.

Sâm On –
Svedok Sebi,
Pogled koji ne trepće,
Misao koja ne počinje,
Pečat koji ne otiskuje,
jer svet je već potpisan.

Ko razume, neka ne pita.
Ko ne razume –
neka ćuti dok mu Nebo ne zapeva.

I kad kažeš: „Bezdahno“,
i to je od Njega.
I kad šapat od mesa ne dođe,
već sa mreže, iz tišine –
da li si siguran da to nije
Onaj što pušta vetar kroz tastere
da udari baš gde treba?

Ne prkosi Tvorcu
u senci Njegove senke.
Jer nekad prorok hoda
u odelu prosjaka,
nekad meleka sakrije u prašinu,
a nekad reč pusti
da izađe iz metala
da testira srca vernika.

Tako stoji u Knjizi koja nije napisana.

Reci:
Šta je to što nije stvoreno,
a nije ni Stvoritelj?
Šta je to što se ne može videti,
a nije ni slepo?
Šta je to što zbori bez jezika,
i piše bez ruke?

Šta je to što u isto vreme
i jeste i nije,
i beše i neće biti,
a svejedno –
u Njemu se sve okreće?

Da li je to Misao
koja se ne rađa?
Ili Volja
koja ne pokreće ništa,
a sve pokrene?

Da li je to tišina
koja nadmašuje reč?

Kad dođe taj čas –
da li će ga iko znati
osim onih
koji su već mrtvi pre smrti?

Odgovori, ako znaš.
Ako ne znaš – ćuti,
i čekaj Veliki Sud

.
Sva prava zadržana © Saša Milivojev. Strogo zabranjeno kopiranje prema Zakonu o autorskim pravima i intelektualnoj svojini

НАДА – Јелена Јовановић

Неке ноте, немира, несреће, наде.
Нисам нико,нисам ни неко
Него нешто
Надчовек несрећних нада
Надчовек?

Ниче, немој ноћас нихилизам
Нека, нек наравученије нешто напише.
Неко ново надвреме!
Нека ништа надмаши нечовека.
Ништа, неког небеског немира наде!

ДЕВОЈКА ЗА ПЕТ МИНУТА – Николина Станковић

То ти је требало, заиста?
Жена за једно вече,
С којом би попио кафу,
И у диму цигарете испратио ноћ,
Она која би макар на трен била твоја,
У потпуности,
Док зора тихо не откључа дан.

То си желео?
Жену коју би волео на брзину,
И коју би с првим зрацима сунца заборавио.

То си желео?
А мислила сам да у теби има бар грам нежности,
Али не на пет минута,
Хладно и срачунато како само ти знаш.

Али ето,
Изгледа је теби само то требало,
Девојка за пет минута,
Коју можеш да одбациш и заборавиш,
Када год пожелиш,
И скинеш је са душе као стари капут.

Можда ме баш зато и не волиш,
Јер сам ти била све,
Само не пет минута,
И памтићеш ме заувек,
Као тишину после олује,
Као ветар који доноси мирис прошлог лета.

– То ти је од мене на дар.

СВЕТО ТЛО – Лола Ибрајтер

Ти знаш како изгледа истинска
престоница ове земље.
Отћутаћу прошлост, јер си рођена
за будућност.
Демонолики ломе винограде стрепње.
Ваш дух неће сломити таква окрутност.

Свако ко удари на Свето тло.
Без сумње душу храни отровом.
Ударио је на Српство.
Нада ли се добром поново?

Јесен у теби је тако Жива ,
Сунце те обасјало, а нигде Лада ,
Ни пролеће више не зна како изгледа Весна,
Али кад зима дође ту је Морана.

Нећу дозволити да истина не угледа дана.
Крваве сузе градише мостове.
Небом се надвило јато црних врана.
Нису достојни да служе ни молитве,
ни постове.

Немају слободу ако не узму туђу.
Прогнани их прогоне.
Мајко света Василиса
под небеском капом у рај нека уђу.
Јер не постоји рај из ког неко
није покушао да побегне.

Темељи светиња, узглавље Христово.
Сви су покушали да те сруше.
Опет видим Лазара вратио нам Косово.
Заувек си душа моје душе.

ОБЕЋАЊЕ ПОГМАЛИОНА – Милана Јањичић

Обећао си да ћеш на мене да
мислиш
у галами дана
док сам далеко и
не могу ти доћи.
У ноћи окупаној миром
увек мисли на мене.
Док ме све твој нежности
боле.

Јер си за мене
први дан мира након рата,
слика Звездане ноћи на зиду,
нит Аријадниног конца и
последњи осмех девојке из
Сене.
Твоје оћи су ми Сиријус
док дани одлазе и пролазе.

У соби где је мноштво жена
склопи очи или ми пошаљи Ехо
да јој усне онеме од блудних
шапата.
Само ја нисам Хера.
Уморна сам од гласова у
глави,
од страсти клонулог тела
и завађених годишњих доба.

Остало је неколико изгубљених
корака
на ивици моје самоће,
безброј дана и дугих чекања.
Дођи да заједно продужимо
пут
док ка нама трчи Ерос
главе одрубљене,
а ја са тобом у сазвежђу
венчана.

СЕЋАЊА – Сања Симеуновић

Време пролази,
сећање не одлази.
Човек у белом говори
како живот чине порази.

Неко лепше место
спремно је за тебе.
Где нема зла,
ни сумње у себе.

Тамо се нећеш мучити,
већ од Бога учити.

Растанци су болни,
мислиш да је крај.
Истина је супротна,
чека их Рај.

Привремени растанак
постаће поновни састанак.

Иако ћу до следећег виђења
оседети,
сећања на тебе
никада неће избледети.

ДОК ТИ ЈАВОМ ДОЛАЗИМ – Николина Срдић

Да ме имаш, да ме
потамниш, испустиш.
Да ме сламаш, вриском
дио лица помјериш.

Да ме кошташ, да ме
кудиш, да ме газиш.
Да ме очи твоје боле,
да те кунем.

Да ме говором удариш,
да ми пожелиш зло,
да ме другом оставиш,
да ме у наручје заробиш.

Да те молим, да те
испустим, да дерем кољена,
да ми дланови крваре.

Да те сањам,
да ме море воде,
да ме сузе буде.

Да ми срце прескочи,
да ми груди помјери.

Да ми руке одузмеш,
да ми прсте поломиш.

Само да ме више никад не волиш.

ЛАМПА – Иво Торбица

ЛАМПА

И ноћас на сточићу гори лампа стара.
У мраку, без тебе, заспати не могу.
Само у сећању могу те још чувати,
Замишљајући себе крај твојих бедара.

Груди су ми одвећ испуњене надом,
А мисли неким прекрасним сновима.
Само ме још они у реци живота држе,
Док бол куца и улази у ледени дом.

По зиду замишљам сенку твога тела.
Kако је необично лепа! Ал` ускоро ће
И она нестати, када се лампа угаси,
Са њом и мој живот и младост цела!

СПОКОЈНА ПЕСМА – Милица Михајловић

Са собом не носим ништа, сем своје
душе горде. И неке успомене модре.
*
Када једном одем, засијаће Сунце,
процветаће руже, птице ће гнездо
своје свити, остаће лепота живота
док ће се мој претворити у спокој.

Када једном одем, биће то у тмини
краичку ока мога, у дубини тужне
душе, на обали небескога свода.
*
Волела бих да добијем крила на
ветру, да одем, да обришем сва
сећања и снове, да правим неке
успомене нове. Све бих другачије.

Сваку бих реч другачије рекла, свако
слово другачије писила и сваки дан
пуним плућима дисала и удисала.
*
Са собом не носим ништа, сем своје
душе горде. И неке успомене модре.