Категорија: 1. ВИДОВДАН – ПоезијаСРБ

ВИДОВДАН – Јована Марковић

ВИДОВДАН

Душа зору чека ко погубног дана,
где уз смрт су певали славуји са грана
где пали су божури, заштитници вере,
где чуван је завет током тамне ере,
где Богу, по суду, дати су животи
који крст су бранили на српској голготи.

Лазарица пева звуком старих звона
Безимену песму, без и једног тона,
да Небеско царство чека и постоји
и да нико не треба смрти да се боји,
да живеће Српство док год има зора
и преживет искушења кошмара и мора.

Да Бог све нас гледа, подједнако воли,
Свети кнез се Лазар за Србију моли,
док год божур цвета и славуји поје
народ ће и земља Света да постоје.
Док је Видовдана, док се небо плави
дан Косовског боја Српство ће да слави!

Аутор : © Марковић Јована,
ученица трећег (3.) разреда Гимназије у Крушевцу, одељење 3/7
Победничка песма на конкурсу ВИДОВДАН 2021. у категорији млади песници

 

Поље божурова – Данијела Нела Јевремовић

Ја, потомак Немањића,

Лазара и Обилића

не дам да ми некрст ломи крст!

Не дам своју Патријаршију,

Љевишку и Грачаницу,

свету земљу, жилу куцавицу,

родну груду, ћирилицу.

Не дам поље божурова

нико је из крви мојих прадедова!

Не дам орла, крила соколова,

ни звездано небо изнад Косова.

Не дам звона дечанска

ту је моја вера исконска,

не дам храст и орах,

стазу којом хода монах!

Не дирајте ми светиње

пусте аветиње

то је увек било моје

оку и души свето је!

И ова суза  што кане

над иконом Богородице

стићи ће вас кад овоземаљско стане.

 

Ту, у цркви поносне Лазарице

молише се мајке за синове јединце,

исплакаше очи “косовке девојке”

док чекаше са Кошара момке.

Памти црква Лазарица

сва та вером обасјана лица,

кад се у њој причестила војска

Христова чета мученика.

Помози свети дане, Видовдане

да се њихова душа у висине вине,

да процвета поље божурова

на слободној, српској земљи Косова!

О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић

О ВИДОВДАНУ

Прича је једно,
дела су сасвим друго.
Како је само дошло до тога
да твоју причу о љубави
преселим у снове о нама?
Где сам то тражила оправдања за тебе?
Пред бежањем из брачне
у моју постељу,
пред најгорим о најбољем пријатељу,
пред сујетом која је и од мене
видела непријатеља.
Пред рекама алкохола
које теку твојим венама.
Како сам у твом волим те
чула шапутања једне чисте песничке
душе?
Како сам пречула врисак амбиције
која је спремна да гази?
Где сам то нашла инспирацију
о теби и мени, о заједничком чеду
и уживању за заувек?
Причао си тако лепо
и тако нежно уздисао нас.
То ме је понело.
То ми је дало подлогу
да посејем твоје речи
и да гајим наш врт снова.
Можда једнога дана,
негде о ВИДОВДАНУ,
будемо уживали у плодовима лозе.
Можда једнога дана
и купимо тај казан да печемо
лозовачу.
Можда једном о ВИДОВДАНУ.
Сада, о ВИДОВДАНУ,
само желим да те преживим.

Настави са читањем “О ВИДОВДАНУ – Гордана Векић”

НА ВИДОВДАН – Алекса Јаџић

НА ВИДОВДАН

Тамјан тихује.
Сенке под лучом.
Вани неко узвикује…
Число покида се мучно.

Зар не штују тескобе
Столећа тавних?
Ни гримизну реку, која гобе
Земље ове узводно слави?

Ни пост? Ни дан
Кад Србље прогледава?
Кад смелост изнова Газиместан,
Јерусалем Балкана, освештава?
Настави са читањем “НА ВИДОВДАН – Алекса Јаџић”

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ – Љиљана Тамбурић

ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ

Рузмарини свили гране и божур не цвета
Под оловним небом, око српске цркве
Све је мање мирисних, црвених букета
Све чешће се чује небо кад јаукне.

И не знамо више који су по реду
Страдалнички дани што изнова бoлe
Не може ни отац оставити чеду
Без суза и патње наслеђено поље.

Газиместан живи живот дубоко под травом
Ту му срце куца пуно крви свете
Оклопници ту спавају међу сном и јавом
Покрила је црна земља њихове скелете.

У књигама староставним истина је записана
Јавља нам се са небеса кроз муње и звезде
У срца је наша српска од давнина уклесана
Та кoлeвка, где још увек орлови се гнезде.

Настави са читањем “ПОНОВО ЋЕ БОЖУРИ ЦВЕТАТИ – Љиљана Тамбурић”

Ti osvanu Vidovdane

 

Svanuo si Vidovdane

svanuo si al’ obasjan Suncem nisi

ti osvićeš i dolaziš al’ ništa ne donosiš

na sve četri strane sveta gledaš

a šta vidiš, koga prosvetljuješ

kome ime svetlom obasjavaš

a kome li si tamom zaklonio lice

 

Svanuo si Vidovdane

Ti osvanu al’ Suncem ne ogreja

u gori se Sunašce sakrilo

u gori kraj potoka bistra

od stida ne izlazi nit’ govori nit’ romori

svetlom svetle izdajice

svetlom svetle braća roda nevernoga

roda od krvi prokleta od božura ukleta

 

Svanuo si Vidovdane

al’ vida nam ne daješ

kome svićeš kome se okrećeš

božur nije iznikao nit’ je neven

cvet svoj otvorio

nit’ je zorom sunce ogrejalo

Majci Zemlji suze da osuši

da se vide tragovi bez pravde

da se skinu lovori bez časti

pa da Sunce iz gore izađe

da se božur svetlom okrepi

i korenom iznikne u bokore

u bokore bele i crvene

Majka cvetu da se obraduje

suze svoje rosom bistrom da zameni

rosom bistrom i istinom čistom

 

Svanuo si Vidovdane

al’ neveni ne otvoriše cveta

skupili su lati kao krunu Lazerevu

čekaju iz gore Sunašce da izađe

da izađe delo na videlo

pa da krunu u cvet raširi

pa po cvetu kap istine prospe

da se nikad više Mati ne zaplače

da se Sunce u gori ne sakriva

ni rod rođeni na brata da udara

 

Svanuo si i opet ćeš osvanuti

beli danku u mračnom oblaku

de kad svaneš ti Sunce povedi

neka slavi Nebo i Lazar se osmehne

neka božur mirom zamiriše

neka počne neko bolje sutra

baš ovoga Vidovdanskog jutra.

Песма у инат бесмислу – Слађана Бундало


Песма у инат бесмислу

Немам ја ту моћ да плачем  и јецам
ја сам од оних што ћутећи ходе
Понекад у сну истину осећам
пустим да ме туђе ране воде

Нисам ја од оних што олако плану
што са једном речи човека убију
Мене људски јади умеју да гану
да ме попут мајке рукама привију

Нисам ја од оних што очима једу
што у једном дану сто пута слажу
Умем да препознам и духовну беду
и да кажем отворено  људима кад лажу

Ја сам од оних који отварају врата
Сунцу и светлу, заборављајући на таму
Ја имам способност ретку
умем да обрадујем себе саму

Разговарам са ретким птицама
дрвећем, цвећем
Разливам злато по неукротивим рекама
и поносим се тим умећем

Ја волим кад срећа обасја људе
и оплемени њихове животе
Не желим ником тужне тренутке
човек је биће невиђене лепоте

Небо је раскошно са безброј боја
топло уточиште за све птице
Свака од њих може бити твоја
само човек уме да промени лице

Настави са читањем “Песма у инат бесмислу – Слађана Бундало”

СВЕТА ЛАЗАРИЦА – Богдан Јевтић


СВЕТА ЛАЗАРИЦА


Пред здањем храма у Крушевцу,
допиру Лазареве речи:
“Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека”.

Кроз небеско плаветнило
Божји гласник се јавља,
света вера је победила,
Лазар и његова војска
постали су браћа анђела.
Видовдан је
позорница истине
да се достојанство
и храброст славе.
У храму свете Лазарице
чекам причешће.
С Богом у срцу
узрастам до висина
да спознам смисао
и суштину живљења.
Хармонија светиње се чује,
у души трепере струје,
опојни мирис тамјана
облаке растерује.
Лазарице, светлости света
спасоносна су твоја причешћа,
штите крила Анђела
блаженство Православља.

Настави са читањем “СВЕТА ЛАЗАРИЦА – Богдан Јевтић”

Реци ми кнеже Лазаре – Дејан Петровић


Реци ми кнеже Лазаре

Кажи ми сада свети Лазаре .
Где живи мртва душа поробљена,
Јел на Косову равном
Где Божури цветају из корова
Тамо где мајка без суза оплака синове.
Где заклетва оста главом плаћена,
Где сестра тражи брата, жена мужа
Тамо где мртвима гаврани очи ваде
И шакали кости по пољу носе.

Реци ми Кнеже где душа српска спава.
Да ли си на своје скуте јунаке привио са Кошара,
Те орлове младе што живот један за другог дадоше
Бранећи земљу, веру и цркве наше.
Реци ми јел правда оста слепа код здравих
Да ли се наш душман својим јунаштвом хвали.
А клетва црвена ко Божур стиже
И нема суза код Срба бистрих,
Очи црвене крваре од бола
Проклињу истином џелата свога.

Настави са читањем “Реци ми кнеже Лазаре – Дејан Петровић”

ЖИВОТ – Латинка Ђорђевић

Ж И В О Т

Не бежи звездо
са звезданог пута,
само ме чувај у срцу,
колико год олуја дошло,
колико год била забринута.
           Немој ми завирити у душу,
           историја је
           склупчана у њој.

А веру,
преносим на избоченим
и оштрим хридинама
са љубављу која
превазилази
језике анђела.
           Ах, нејасне
           мисли бистрим
           борбом у
           сутоне снене
           док садашњост шиба и тебе и мене.

Чистота, јединство
долазе од наших дела,
а витештво, херојство,
отпор туђину,
од срца чедна.

Све сцене овог прoлeћа,
савићу испод скута Видовдана,
да ме сећа Домовине,
Косовског боја, Цара Лазара
и великог патриотизма.

Настави са читањем “ЖИВОТ – Латинка Ђорђевић”