ВИДОВДАН
Видовдан је српски понос. Давна битка, туга нова.
Видовдан је Лазарица и заклетва Лазарова.
Видовдан је свети завет, Видовдан је рана љута,
кад помислим на Видовдан, крене суза сваког пута.
Јер Видовдан није само, свето слово календара,
већ манастир разрушени, напуштена кућа стара.
И Косово поље равно и Косовка са кондиром
и продати виногради и свештеник са путиром.
Видовдан су и Кошаре, Видовдан је и Бранковић
и дечанска земља плодна, Видовдан је и Ранковић.
Видовдан је рудник Трепча и Љевишка из Призрена,
Видовдан је жута кућа, силована свака жена.
Видовдан је Газиместан и натовци и качаци,
Видовдан су гробља наша, поред реке мртви ђаци.
Распорени султан Мурат, Лазарова Оливера,
Видовдан је и забрана, срамни декрет пролетера.
Видовдан је и сећање, на патника с турског коца,
стари бунар што га копо, часни предак мога оца.
И манастир крај Бистрице, где столова свети Сава.
На Видовдан давног лета, Лазарова паде глава.
Не дозволте зато браћо, Грачаницу да нам руше,
не дозволте забораву, да прекрије светло душе.
Газиместан, Пећ, Гњилане, Подујево, Ђаковица,
Видовдан је и Витина, Вучтрн и Митровица.
Ни божури с бојног поља, неће моћи да увену,
док у нама живи завет: Догодине у Призрену!
