АНА
Не зовеш ме, Ана.
И ово твоје свитање, тако је туђе.
Да ли си сама или страна,
Или нерешено питање?
А ретке речи све луђе.
у звонима катедрале
Чујем твој ход
Обула си сиве сандале
И тихо љубиш васкрсли под.
Јерусалимски зид био ти је на грудима
Осећао сам стид
Само сам тебе имао
Међ људима.
Невена Терзић из Руденице
(Александровац)
Студент у Крагујевцу
СМРТ САЗВЕЖЂА
Грозничаве зоре зуре у бескрај,
Бледи траг Бога, давно одбеглог,
У сазвежђу, исписан је крај,
Без потомка заспао је, добри Бог.
Кожу дерем,
Лају бесни пси,
Гладно звезде берем,
А мрачни бедни сни.
Окажи ми бледи лик,
Нека звезде зру,
Шапни ми бар још један стих,
Нека сазвежђа не зру.
Невена Терзић,
Село Руденице
(Студент у Крагујевцу)
ПУСТИ ПЕСМУ НЕК КРВАРИ
Упознала сам те
Када је живот пропиштао из мојих груди
Осећах твоју разливеност по устима
Док си пунила моје тело.
И на причешћу
Док примах Свету тајну
Кроз тебе – Исусову, ја је спознах.
Сретох те касније
Док пуштах прве крваве сузе младости
Осети како је бити жена
Говорила си.
И видех те како истичеш
Кроз уста оне старице.
И везујеш је са мајком Земљом
Као некада са животом.
Чујем твој зов
Носила сам твој живот
А сада ме пусти
У песму да истечем.
Видећеш је касније ил` пре
Да прихватиш – бићеш увек крт
А тешко је…
Боли та проклета смрт.
Суза је пала
Крхкија од стакла
И камен је размекшала
Само човека није такла.
Невена Терзић
Село Руденице
(Студент из Крагујевца)