Невена Терзић – ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ


ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ

Икону пребришем крвљу
Оца мога
И реч прекинута
Рани земљу.

Згрчена прећутаница
Носила је
Косовоско поље
И бол
Разливене душе;

Он моли и прети
Судбини и човеку
И још се само нада
Богу:
Да у свакој Сузи
Да у сваком грчу
Да у сваком трзају
Зна:
Отац је ту.

Отац ко отац-
Непробојан;
Снажан за Оно одвећ слабо-
Слаб за Оно одвећ јако;

Отац ко отац…
Прећутаница
У сулудој игри
Нерава
И гена:

Видовдан
Моли
Без речи
Само сузом
Моли,
И мишљу
Клечи.

Проклети отац
Шета речју
И гази
Земљу везану крвљу;

И Куне И моли И слутии
И греши
И на смрт се смеши;
Док Косово
Ћути
И у опомени
Грца
Страхотом:
-Овде савладао си
Бој са животом,
Оче
И суза твоја
Од стакла
Јача
Је од хиљаду речи.
Настави са читањем “Невена Терзић – ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ”

Кад год будеш стигао, знај, касно је – Невена Терзић

Кад год будеш стигао, знај, касно је

Кроз улицне фењере
Одмарају очи звезде.
Суботом умиру раније
Но обично.
Ни данас нисмо се срели
На цести истомишљеника,
Нити у заједничкој постељи.
Ваљда они сто личе на Нас
И гледају нас са прашњавих слика
Знали су ста желе.

Кроз малу собу
На поткровљу
Устајали дах љубави
Гуши последњу преживелу
Богомољку.
Чупам јој крила
Како бих могла да
Одлетим и спасим се
Од свега оног што нисам;
Нити Сам била.

Настави са читањем “Кад год будеш стигао, знај, касно је – Невена Терзић”

Где? – Невена Терзић


Где?

Сањала сам косовског сина.
Мирисао је на свежу крв.
На грудима божур-увео и црн.
Плакало је то око сећања,
Нагриза га црв.
А у зеници траг постојалих пролећа.
Плакао је српски син
Жалећи своје ране,
Хладан и бео као млади крин,
Шапутао је.
Реч му слана, подбула.
Нисам је разумела. Нисам је чула.
Уста отвара,
И јунак и утвара.
Бежала сам од страшних речи,
А он приши своје токе на моје груди.
Нестајем у празној шупљини очној
Где сећања вију ко кружнице,
Око празног места где некад лежало је срце.
Мрак…
Издаја боли више од смрти.
Издаја коље.
Како да населим слике у вековни мрак;
Којом бојом да насликам поље
И ледене војнике?
Све што имаш је сан.
Дођи лик да ти обојим именом светаца
У које се кунем,
Љубећи им давно мртва лица,
Дрвена, распознавана по псовкама.
Човек убица.
Сећање твоје давни је сан.
Пљујем, псујем твоје идеале, бедне, мале.
Издали смо Видовдан.
Да.

Из његовог мрака писну жамор векова:
У мраку тумарајући,
Човек заврши
Мислећи о болу на своме туру.
Палите свеће,
Децо слепа,
Осветлите заборављену културу!
Лажеш, кунеш се у Јединога.
Славу славиш, псујеш бога.
Само јога Србина спасава,
Да побегне у мисао из које не излази
Ко из ропства,
Да заборави срамоту што кочи.
Где дед главом плати, унук дрхтећи затвара очи
И сања,
А прошлост све мања и тања,
Ко танана нит,
Истањена  ал постојана,
За одвођење до лепших дана.
Свака судбина
Начињен је избор,
Земља или тор
Златорун, ал опет ован,
Богом дан,
Свом имену, оцу, земљи,
Себи стран,
Слави
И тражи свој Видовдан.
Настави са читањем “Где? – Невена Терзић”

Невена Терзић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ

Невена Терзић. Рођена сам 14.11.1998. године у Руденици, Александровац. Завршила сам средњу Медицинску школу у Крушевцу. Студирам српски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Бавим се глумом и члан сам Академског позоришта СКЦ-а у Крагујевцу.
Данас Вам представљамо младу Невену Терзић, студента српског језика и књижевности. Невена сцоју поезију објављује на сајту www.poezija.rs.

AНА *Невена Терзић

АНА

Не зовеш ме, Ана.
И ово твоје свитање, тако је туђе.
Да ли си сама или страна,
Или нерешено питање?
А ретке речи све луђе.

у звонима катедрале
Чујем твој ход
Обула си сиве сандале
И тихо љубиш васкрсли под.

Јерусалимски зид био ти је на грудима
Осећао сам стид
Само сам тебе имао
Међ људима.

Невена Терзић из Руденице
(Александровац)
Студент у Крагујевцу

СМРТ САЗВЕЖЂА *Невена Терзић из Руденице

СМРТ САЗВЕЖЂА

Грозничаве зоре зуре у бескрај,
Бледи траг Бога, давно одбеглог,
У сазвежђу, исписан је крај,
Без потомка заспао је, добри Бог.

Кожу дерем,
Лају бесни пси,
Гладно звезде берем,
А мрачни бедни сни.

Окажи ми бледи лик,
Нека звезде зру,
Шапни ми бар још један стих,
Нека сазвежђа не зру.

Невена Терзић,
Село Руденице
(Студент у Крагујевцу)

ПУСТИ ПЕСМУ НЕК КРВАРИ *Невена Терзић из Руденице

ПУСТИ ПЕСМУ НЕК КРВАРИ

Упознала сам те
Када је живот пропиштао из мојих груди
Осећах твоју разливеност по устима
Док си пунила моје тело.

И на причешћу
Док примах Свету тајну
Кроз тебе – Исусову, ја је спознах.

Сретох те касније
Док пуштах прве крваве сузе младости
Осети како је бити жена
Говорила си.

И видех те како истичеш
Кроз уста оне старице.

И везујеш је са мајком Земљом
Као некада са животом.

Чујем твој зов
Носила сам твој живот
А сада ме пусти
У песму да истечем.

Видећеш је касније ил` пре
Да прихватиш – бићеш увек крт
А тешко је…
Боли та проклета смрт.

Суза је пала
Крхкија од стакла
И камен је размекшала
Само човека није такла.

Невена Терзић
Село Руденице
(Студент из Крагујевца)