Категорија: Nevena Terzić

ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ

Икону пребришем крвљу
Оца мога
И реч прекинута
Рани земљу.

Згрчена прећутаница
Носила је
Косовоско поље
И бол
Разливене душе;

Он моли и прети
Судбини и човеку
И још се само нада
Богу:
Да у свакој Сузи
Да у сваком грчу
Да у сваком трзају
Зна:
Отац је ту.

Отац ко отац-
Непробојан;
Снажан за Оно одвећ слабо-
Слаб за Оно одвећ јако;

Отац ко отац…
Прећутаница
У сулудој игри
Нерава
И гена:

Видовдан
Моли
Без речи
Само сузом
Моли,
И мишљу
Клечи.

Проклети отац
Шета речју
И гази
Земљу везану крвљу;

И Куне И моли И слутии
И греши
И на смрт се смеши;
Док Косово
Ћути
И у опомени
Грца
Страхотом:
-Овде савладао си
Бој са животом,
Оче
И суза твоја
Од стакла
Јача
Је од хиљаду речи.
Настави са читањем “Невена Терзић – ОПРОСТИ ВИДОВДАНУ”

Где?

Сањала сам косовског сина.
Мирисао је на свежу крв.
На грудима божур-увео и црн.
Плакало је то око сећања,
Нагриза га црв.
А у зеници траг постојалих пролећа.
Плакао је српски син
Жалећи своје ране,
Хладан и бео као млади крин,
Шапутао је.
Реч му слана, подбула.
Нисам је разумела. Нисам је чула.
Уста отвара,
И јунак и утвара.
Бежала сам од страшних речи,
А он приши своје токе на моје груди.
Нестајем у празној шупљини очној
Где сећања вију ко кружнице,
Око празног места где некад лежало је срце.
Мрак…
Издаја боли више од смрти.
Издаја коље.
Како да населим слике у вековни мрак;
Којом бојом да насликам поље
И ледене војнике?
Све што имаш је сан.
Дођи лик да ти обојим именом светаца
У које се кунем,
Љубећи им давно мртва лица,
Дрвена, распознавана по псовкама.
Човек убица.
Сећање твоје давни је сан.
Пљујем, псујем твоје идеале, бедне, мале.
Издали смо Видовдан.
Да.

Из његовог мрака писну жамор векова:
У мраку тумарајући,
Човек заврши
Мислећи о болу на своме туру.
Палите свеће,
Децо слепа,
Осветлите заборављену културу!
Лажеш, кунеш се у Јединога.
Славу славиш, псујеш бога.
Само јога Србина спасава,
Да побегне у мисао из које не излази
Ко из ропства,
Да заборави срамоту што кочи.
Где дед главом плати, унук дрхтећи затвара очи
И сања,
А прошлост све мања и тања,
Ко танана нит,
Истањена  ал постојана,
За одвођење до лепших дана.
Свака судбина
Начињен је избор,
Земља или тор
Златорун, ал опет ован,
Богом дан,
Свом имену, оцу, земљи,
Себи стран,
Слави
И тражи свој Видовдан.
Настави са читањем “Где? – Невена Терзић”