Тек када је тишина
проговорила из мене
схватио сам да је то песма
Крили смо се заједно
ја , песме у телефону
а живот , мене
Плашио сам се да ми се не смеју,
можда сам направио грешку
Више ми није било битно
да напишем нешто
већ колико ћу гласова добити
У целој тој причи
изгубио сам себе
Опет ћу почети да ћутим
да не пишем
себе да повратим
Да осетим громогласну тишину
која се гуши у сопственом еху
а гуши моја чула
Себе у мени
тражим време које ме покреће
да победим себе
Да песме из мисаоног затвора
изађу веселе
Јер
ипак изгледа
тишина ствара уметнике
(Прочитано: 29 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.691 пута)
