LICE LJUBAVI
Ljubavi…
Ubiraš mi iz zenica
slike odbegle mesečine;
Činiš da izgledam ranjivije
od umirućeg sunca
na postelji sutona…
A ipak te se sećam sa osmehom
iz dana kada sam volela:
Ono što sam merila pedljem
bilo je veće od Andromede!
Bilo je to srce moje…
Malo,
ali prepuno tebe…
I ne beše u njemu praznine
ni za crno semence maka
da negde nošeno krvlju proklija…
Izgubila sam sebe
tražeći u tvome oku
mesto
gde bih zamirisala
kao poslednja
kamelija.
Evo bliži se i kraj sveta
a ja te se nikada nisam odrekla…
Damariš u meni
k’o izvorište
i pupoljiš
kao da bi
procvetala.
Učini mi se po nekad
da život iz mene piješ
pa rasteš i bujaš
i vešto se
ispod rebara
od jave kriješ.
Ne napuštaj me
dok uzdahom tražim
sopstveno nebo kroz granje;
ne izlazi mi iz duše
dok dišem,
dok čujem života titranje…
Ljubavi,
Meduzo sa hiljadu zmija
mesto pipaka
okameni se u meni
pre nego nestanem.
Ljubavi,
pretvori se u vatru
i večni plamen
pre nego što,
da gledam,
prestanem…
Pre nego jutro
bez mene žive
osvane.
Ljiljana Tamburić
