Ко безданом плови моја душа ситна —
не боли, не дише, не сећа се.
Више.
Прелила се раније,
и нема је више.
Зуб времена круни
задњег сунца сјај.
Не мирим се с тугом,
не иде се мени у рај.
Прe или касније —
свеједно, чека ме тај дан.
Зов небеских звона
позива на пут —
смирена или немирна,
отупела — не схватам
да ли је прави час.
За пре или касније —
али није за нас.
Нас нема ни у сада,
ни у пре,
а ни у касније.
Живим да ствари
дођу на место,
да се уклопи мозаик живота,
и да ме срећна задиви лепота.
Да угледам голуба
док крилима поздравља сунце —
да му кажем:
“Уживај, птицо слободна.”
Прe или касније…
(Прочитано: 27 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.306.699 пута)