Месец: децембар 2024.

Bela breza

Bela breza

Drugarica moja
Sva ko svila
Meka
Nežna
I tanana

Nema vetra
Kome odolela nije
Pod težinom snega
Grane bolno svije

Gracija i kamen
Balerina što vrhovima prstiju
Neumorno gazi plamen
Šum je njenih grana
Pesma duse moje

Njeno lišće nežno
Pokrov mog počinka
Bela brezo moja
Usni snove moje
Za me jaka budi
Višr me ne budi

U narucju tvome
Pusti me da spavam
Oteraj zle ljude
Sad nek kora tvoja
Haljina mi bude

Bela brezo moja
Zajedno smo rasle
Pevale i snile
I vetru i ptici
Toplo gnezdo svile

Preživele pustoš
Hladih ljudskih duša
Mnogo jakih kiša
Bezbroj dugih suša

Bela brezo moja
U korenu tvome
Stanuje mi duša
Da ti žile hrani
Da me nežnost tvoja
Od života brani.

ЗАЈЕДНО… – Андреја Ђ. Врањеш

ЗАЈЕДНО

Од гнева реших престајем са жељама,
предуго патим у Свемиру самац, али
за сироту децу Никарагве, Манагве,
за такве и исте, непомакле,
од Бога молим да део лепоте припадне и њима,
са собом тужнима.
Колико да их има, има, поклонићу им
океан стихова смеха,
без греха.
Морају богати једном да знају!
„ После три дана, досаде,жена
гост и киша“.
Сиђите са сцене већ једном, трули,
пустите мачку нека лови миша.

Настави са читањем “ЗАЈЕДНО… – Андреја Ђ. Врањеш”

R E K A

Čekaću te tamo gde voda mrmori
gde se sjajni mesec bistroj vodi smeje
tamo gde se reka još raduje zori
da joj vrelo sunce hladne skute zgreje

I nikome za te ja ne mogu reći
ponudih ti srce tu da gnezdo sviješ
uplaših se da ćeš ko reka poteći
da se podno stene ti od mene skriješ

Kada hladni vetri sa severa dunu
i srebrnim injem orose svu reku
u srcu ću sviti snove da ne trunu
da u duši kano sveta milost teku

I dok večni sanak bolnu dušu mori
dok poslednji zračak svelo lice greje
poći će mi duša gde reka mrmori
gde se sjajni mesec bistroj vodi smeje.

autor
Jovica N. Đorđević
21.12.2024g.

СВЕ ОНО ЛОШЕ-Здравка Пап

Не знам
шта ћу са очима,
подрхтава срце,
остало је мало,
шири се туга,
не говори нико ништа,
не знам шта чекам
и чему се надам.

Умро је осећај
среће и туге,
гледам у небо
чудо да се деси
и анђео проговори.
Природа се буди,
почни да газиш
све лоше светом
што кружи.

ЗВУК ВИОЛИНЕ – Љубодраг Обрадовић

ЗВУК ВИОЛИНЕ

Звук виолине из новог апарата
и мириси поветарца, буде сету.
Звече шерпе на старом путу,
птице застају у лету,
лудост лебди на уснама,
кључ у туђем џепу.

Разигра се носталгија,
филм се рaзвије.
На белим кобилама,
долазе смеле клинке.
Осмехе  и слатке
речи доносе.

Волео сам увек супротности:
шетње по киши, мраз,
бекство са капија…
Сад вино прија,
ко смешна  и сурова
стварност.

Поток је нов, корак лак,
а дечак смео.
Звечи тишина.
Твоје усне другог љубе,
моје срце на другу мисли…
Ноћ је, певају славуји.

Настави са читањем “ЗВУК ВИОЛИНЕ – Љубодраг Обрадовић”

SVETI NIKOLA-Miroslav Krnjeta

Iz Grčke Patare na staze
Gospodnje si krenuo,
krst prigrlio Gospodu se poklonio
tražio put do nebeske oaze.
Ostavio bogatstva zemaljskih riznica
slasti,uživanja prolaznosti
duša je gledala ka večnosti
tamo gde stanuju sveta Trojica.
Sveto pismo danju čitao
noću se molio Gospodu klanjao,
sa anđelima plovio oblacima
nošen Božanskim vetrovima.

Vatra je gutala decu Hristovu
paganski mač glave sekao,
okovaše te u tamnicu Dioklecijanovu
ljubio si Hrista mirno smrt čekao.
Iz tame vaskrsnuo zlo pobedio
bolesne lečio i čuda činio,
vatrom vere palio adski lanac
svetlom vođen Nikola čudotvorac.
Zaštitnik čoveka,svetionik moreplovaca,
čuvar duša,nada svakog srca.

Mirno si zakoračio u rajske visine
gde ljubav Božija grli sinove verne,
u bronzane horizonte
na anđeoske lađe za Gospodnje
sluge svete.
Palimo kandila milostivo molimo
sveti Nikola,
sačuvaj nas,budi uz nas,
osvetli puteve kojima idemo.

ОЧИ – Душан Комазец

Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом, што мами као грана иње.

Немире лепотом тишини украде,
појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану што јој росу даде
у очима, плављим од сињега мора.

Ненадно су очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле!

У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да их бар на трен украде!
Још је поветарац прошлих дана мије.

Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос те ноћи бескрајне,
да би с појутарјем најлепше узникле!

Кроз прозоре њене неприметно крочи
бледи световидац васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.

Спокојем, где тихне чак и рика звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери,
лице јој целива нежним пољупцима!

P R I P R A T A

U porti hrama Vaznesenja Gospodnjeg
prilazim priprati da upalim sveću
da me pomiluje ko raba poslednjeg
da Svevišnji daruje i meni sreću

Iz priprate krećem pun vere i nade
dok reči molitve iz duše mi lete
pogled mi odluta, na anđela pade
što pojavom obasja ikone svete

Prilazi polako ta devojka mila
ko blagost se spusti da upali sveću
sa očima lepšim od cvetnog Kurila
o Bože, da li mi to donosiš sreću

Ka priprati promica bujica ljudi
u pokajanju svoje ruke da sklope
da grešnima Svevišnji nadu probudi
da grehove svoje pred Bogom istope

Predivnog anđela izgubih iz vida
uzalud se propinjem na prste snažno
zbog tuge u duši sve u meni rida
o Bože zar je sve ovo bilo lažno

I sada na raskršću Srpskih vladara
kad krenem na molitvu za vreme posta
kod proprate krvari rana mi stara
što sećanje na tebe jedino osta.

autor
Jovica N. Đorđević
18.122024g.

Krug

Jednom je davno, strmoglavo sa oblaka pala
U hiljade se komadica razbila
Sve izgubila a sve dala
Pamti za navek, kako je ustajala
Rane brojila, krvlju zemlju crnu pojila

Jednom je davno bilo
Ponoviti se neće, obećala je sebi
Ništa vidjeno i doživljeno toga
vredno biti neće
Lekcije se najteže kroz zadnje krugove pakla uče

Danas, juče
Slomljena duša kad za zrakom svetla vapi
A udarci života bivaju stvarno prejaki
Ili zube stisneš, ustaneš
Ili trajno potoneš
Jednom je skrsena bila
Jednom sasekli su joj krila

Jedna je nepoznata ruka našla
Ranjenu, slomljenu, mukama preklanu
Ne pitajući ništa ta ju je ruka
spasla
I sada, u sećanju bol taj traje

Srce mozgu za zaborav, dozvolu ne daje
Dok nasmejana igra i životu peva
Zna
Pamti
Oseća

Njena je ruka sada nekome spas
Njeno je srce za pravdu tas
I njena duša nekome utočište
Tako to život traži
Tako kosmos ište
Krug se čarobni neprestano vrti
Samo beskrajnom ljubavlju
I čeličnom voljnom moze se protiv smrti

Te crne, teške zloslutnice, sto
slabost po svetu traži,
što predaju ište
Podigni glavu, ozari lice
Bol neka para, nek kida
Ne može ti ništa
Jer posle svega ni ti nisi ista
Oreol ljubav oko tebe blista
Duša radošcu diše

Život je ovaj
Red sunca
Red kiše.

НАСТАДЕ ПЕСМА – Саша Козић

НАСТАДЕ ПЕСМА

Свако јутро се будим
са букетом
прелепих песама.
Изгубљених
у протоку мојих мисли,
у беспућима
звездане прашине.

Загубљених
у магли мојих снова,
рођених сутра
у времену
умирућих олуја
бескрајне таме.

Настави са читањем “НАСТАДЕ ПЕСМА – Саша Козић”