HODAJ
Ne bude uvek onako kako smo hteli
ne ispadne kako smo zamislili
nema vremena za žaljenje
nema vremena za vraćanje
prodje taj trenutak za čaroliju
utihne magija
zaboli udisaj vazduha
kad da led u plućima
napravi, znam
bili smo mogući
bili smo pravi
nismo se dali
možda smo se uplašili
možda od želje ugušili
a možda i nismo bili
možda i nije trebalo
možda je to nešto od nas bežalo
možda u kosmosu postoji
tajni popis stvari
koje smo čekali
a da nismo znali
koje smo olako dali
koje smo mučki ukrali
koje nismo prepoznali
za koje smo mislili da smo odavno dali
Možda
a možda je to nemoguće
samo priprema za nešto veće
nastavi da mirno hodaš
nastavi da sanjaš
neće stati zbog nas svet
neće miris izgubiti cvet
hodaj
možda srešćemo se opet
negde na kraju nekog puta
možda na raskrcnici tvoga i moga bespuća
hodaj
još jedan dan životu dodaj
životom ispunjen
radošću obojen
hodaj
nasmej mi se kad nam se misli susretnu
mom danu razlog za postojanje dodaj
hodaj
znam, nije bilo kako smo želeli
nije ispalo kako smo mislili
priznaj
iako žarko smo voleli
brzinom svetlosti smo sagoreli
hodaj
još korak dodaj
mi smo upareni rodjeni
iz istog kalupa izliveni
hodaj
kud god da kreneš
put te vodi meni
naši su životi još pre dva veka umršeni
ne tuguj, ne žali, led u grudima ne pravi
hodaj..

Svemir ima milion načina
Da spoji nespojivo
Da razbije nesalomivo
Da sastavi nemoguće
Da rastavi nerazdvojne
Da ti da trenutak
A oduzme godine
Svemir ima milon načina
Da te natera da shvatiš
Da naučiš
Osetiš
Zapamtiš
Zaboraviš
Ima sve to svemir
A ti
Ti imaš svemir u sebi
Samo ga ne vidiš
Ne prepoznaješ
Suviše gorda
Ti se ne predaješ
Sebi sebe uzimaš
Ne zališ
Ne meris
Ne misliš
Svemir će ti tvoj reći
Ali vremena neće biti
Oblaci vremena
će te odneti
Tamo odakle povratka nema
I tada znaceš
Da mogla si
Da znala si
I videćeš da sebe
Sebi ukrala si
Svemir svoj izadala si
A svemir ima milion načina
Da te ozdravi
Sa dna podigne
I srećnu tebi vrati
Samo kad bi umela
Stati
Duboko udahnuti
Istinu sebi priznati
Sebe u oči pogledati
I svemiru u sebi
Sebe bez rezerve dati.

Nakon milon godina procerdanih
na moderno doba,
tehniku i napredak,
evo ti pismo pišem.
Da osetiš i reč i dah
i pero što na mastilo miriše.
I ne pitaj me da ti rečima slikam
kako te ja to volim i želim.
Reci cu ti samo,
našem se susretu neobično veselim.
I hocu, kad dodjem ti,
samo da me jako zagrlis,
sa mene skineš sve, od muke do čarape.
I da tako neobuzdani, nezni i veseli pricamo dugo,
kao oni što se dugo nisu sreli.
U očima ti jato ptica mosim belih,
tek proletelih.
I znam, svaki pogled bice naš,
još jedan poljubac vreli.
Govoricu ti tad o svemu
što s tobom želim da delim
jer znam da ni u pismo
to da stane ne može.
Želje su naše čudo,
samo se roje i množe,
zauzele svemir vasceli.
Čekaj me, po starinski onako,
da ti iz vagona mahnem,
uzdrhtalim srcem dušu da dotaknem.
Uhvati me nezno pod ruku
i povedi u našu malu, sigurnu luku.
Ovo ti pismo, kao predhodnicu svoju, šaljem.
Da ti ruke ogreje, osmeh vrati,
dok meni sporo, najsoprije u ovom vozu promiču sati.
Pismo nek ti zbori, hrabri te i veseli. Uskoro bicemo zajedno,
ponovo sami i napokon celi.