Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом, што мами као грана иње.
Немире лепотом тишини украде,
појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану што јој росу даде
у очима, плављим од сињега мора.
Ненадно су очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле!
У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да их бар на трен украде!
Још је поветарац прошлих дана мије.
Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос те ноћи бескрајне,
да би с појутарјем најлепше узникле!
Кроз прозоре њене неприметно крочи
бледи световидац васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.
Спокојем, где тихне чак и рика звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери,
лице јој целива нежним пољупцима!
Odlična.
Хвала поштовани Јовице.
Срдачан поздрав!
Vrhunska umetnost na delu
Хвала на прелепом коментару.
Свако добро Вам желим!
Хвала Душане за даровање песме коју прочитах у даху.И остадох без даха. Онда и без коментара.Доживљај је неизрецив.Сутра,у појутарје, кад световидац у нама васкрсне цео, сагледаћу те очи и рећи “Хвала песниче”.Жив био , песмама на дар!
Ух, какав доживљај песме у ово појутарје док бледи, нестаје, световидац у уснулом сјају њених очију.Хвала песниче, читаћемо до повечерја неколико пута.
Хвала Вам Лазаре на овим дивним коментарима. Овај последњи, прелепо остихотворен, је добра подлога за неку (могућу) нову песму.
Срдачан поздрав!