Месец: март 2024.

Оживи свога роба- Веселин Мандарин

Све љубави у мени живе,
и након твоје смрти, бесмртно воле.
Све патње у моме врту гостују,
без длаке на крацима, звезде их госте.

Све љубави у мојим рукама станују,
прашина, чежња и бол,
ма какво покајање.
Кроз њих само још
немаштина није промакла,
уморне су руке од немања.

Све љубави ка тебе ме воде,
скинеш ли маску, и снажно се узбијеш,
оживечу, проходачу и опет ћу волети,
у граду, у граду који само љубав воли.

Све љубави носе капуте,
душе су им чисте, образи румени.
Само наша љубав беше гола,
гола, као на дан рођења.

Све љубави у теби живе,
прстење среће ка бескрају носе.
Само наша љубав боли и моли,
моли, опет да је родиш.

Веселин Мандарин

ПEСМЕ МЕСЕЦА ЗА 2024. ГОДИНУ


Поштовани посетиоци, драги песници,

Настављамо са избором песме године, овога пута за 2024. годину. Песме месеца у току 2024. године бираће Љиљана Табурић, песникиња из Крушевца, а ја ћу јој мало помоћи за месец јануар. Песме се бирају из целокупног фонда песама за тај месец, објављених на сајту www.poezija.rs.  Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћемо се трудити да бирамо најбоље, по нашем мишљењу. Али, такође знамо да да ће то бити само наш субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2024. године, почетком 2025. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2024. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2024. године прогласићемо 31. марта 2025. године, а песму 2023. године прогласићемо до 31. марта ове године. Уживајте у доброј поезији!  /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/

ПЕСМА МЕСЕЦА МАРТА 2024.

/Одабрала Љиљана Тамбурић/

Jovica N. Đorđević

DA JE MENI

Da su meni zvezde iz očiju njenih
mesto sunca njima krasio bih svode
leteli bi nebom srca pripijenih
zlatio bih staze što ka njoj me vode

Da je meni miris njene kose crne
zidao bih kule biserima belim
ljubio bih stope male nežne srne
hranio bih dušu poljupcima vrelim

Da su meni njene ruke oko vrata
da je nežno, toplo privijem na grudi
ljubio bih zvezdu svima iz inata
ne bih dao zori da nebo zarudi.

Da je samo sreće da se mene seti
sivo bi mi nebo svo prekrila duga
da mi nežno na dlan kao pčela sleti
ne bi u mom srcu carovala tuga

(C) Jovica N. Đorđević

ПЕСМA МЕСЕЦА ФЕБРУАРА 2024.

У месецу фебруару ове године, било је доста добрих песама, па ми је било тешко да изаберем једну која ће бити најбоља међу њима. Пошто ми је први пут да оцењујем нечију поезију, а то је мало и незахвалан посао јер не сматрам себе ни много компетентном да то радим, надам се да ће песници који објављују на овом сајту имати разумевање уколико сматрају да је њихова песма била боља од изабране. Највећу пажњу од свих песама, по јачини, емоције и поруци мени је привукла песма сјајног ДУШАНА КОМАЗЕЦА – ПОЉЕ КОСОВО, па је проглашавам ПЕСМОМ МЕСЕЦА ФЕБРУАРА 2024./Љиљана Тамбурић/

ПОЉЕ КОСОВО – Душан Комазец

Одјек далеких векова „сненом пољаном” одзвања,
крсташ-орлови надлећу Светосавце са фрулама.
Све се нагло окренуло, небо се земљи поклања?
Чују се зурле, сопиле и димије, на булама!

Са Паштрика и Кошара језиви звук се пролама!
Проплака мрамор-камење, икона мироточива.
Опет су реке крваве од јунака и долама,
опет распињу Косово, све наше тамо почива!

Светиње опоганише чопори хуља, скитница
Зографе, шта ћеш сликати, небо су вране попиле?
И „Љевишку” и Дечане… Тугују Лаб и Ситница.
Ту су се душе ратника у вечности утопиле!

Вековни храст су посекли, да нам се затру годови?
Божур од туге увену, неће га брати злобници.
Чемер-њиву су сејали, биће им г’рки плодови,
ту је глава Цар-Лазара засијала у зобници!

Хује олујни ветрови, свијају гране борове
и мисли „распетих” шаљу у беле царске одаје:
Опет ће божур цветати, „ Поље” гледати ор’ове.
Од неба смо га „купили”, Божије се не продаје!

(C) Душан Комазец

Pesma meseca – JANUAR 2024.
CABARET GROTESQUE – Marijana Vukčević
Одабрао Љубодраг Обрадовић

CABARET GROTESQUE

Hiljadu lica za hiljadu godina
dobrodošli u moj mali kabare pod maskama
zaboravljam šta sam poslednje odglumila
bila sam i Melpomena i Talija
za vaše znojave dlanove
koja od nas će se pokoloniti na kraju predstave
ili neka treća… sad svejedno je

Od tužnog pajaca do igračke vjetrova
još jedan zamah krilima do konačnog buđenja
ovdje su i koraci teška robija
zemlju ste spalili svojim slutnjama
zabrojili ste se negdje na pola
a meni ostavili nedoumice da me progone
kao odraz privida u ogledalu svijeta

Ostajem neoprostivo nedorečena
dok me sapliće mudrost stepskih šamana
uz pjesmu izumrlih ptica rugalice
moj duboki naklon bezlična maso!
Oduvaću vas kao maslačke
da se rasplinete po rubovima svemira
većeras ću vam dopustiti sve
da me lažete
varate
pokradete
uzrizete
ogrebete
…
samo bez milosti moliću!
Настави са читањем “ПEСМЕ МЕСЕЦА ЗА 2024. ГОДИНУ”

NEKOG SREĆNA ZVEZDA VODI – Nebojša Stanojkovoić

NEKOG SREĆNA ZVEZDA VODI

Nekog srećna zvezda vodi
Neko se samo za muku rodi
Neko živi mirno i u slobodi
Nekom se osmeh retko dogodi

Nekome svetlost u svim bojama
Nekom zapadne večna tama
Do kraja s bolom ruku, pod ruku
Neko se rodi samo za muku

Neko sa pesmom na usnama
Nekom tuga u venama
Nekom vetar u jedrima
Nekom čemer u bedrima
Настави са читањем “NEKOG SREĆNA ZVEZDA VODI – Nebojša Stanojkovoić”

LJUBAV I POVEZANOST – Danica Rajković

LJUBAV I POVEZANOST

Naša ljubav i povezanost
naučili su me da se održimo u životu .
Vremenom postaje sve bolje.
Poverenje ima svoju lepotu.

Videla sam istinu u tebi,
postao si svetlost mog života.
Jedna dragocena osoba,
ljubav i povezanost su moja lepota.

Настави са читањем “LJUBAV I POVEZANOST – Danica Rajković”

NESTALI MEDA – Jasmina Dimitrijević, Srbija

NESTALI MEDA

Dečak je često pogledavao prema medi oko koga su se deca tiskala da se slikaju. Ogromni meda sa novogodišnjom kapicom na glavi bio je postavljen na klupi u sedećem polozaju,a iza njega je bila prelepa novogodišnja dekoracija Bilo je puno ljudi i dece toga hladnog predprazničnog dana,ali ta hladnoća nije ih omela da sa pažnjom uzivaju u predivnom programu specijalno pripremljenog za njih i da strpljivo stoje u red i čekaju paketić koji če dobiti. Bili su srećni što se i njih neko setio i ulepšao im ove dane. Sead je drhtao u duksu,ali je strpljivo stajao negde pri kraju reda i molio se u sebi da ima dovoljno paketića i da je teta Danica ostavila i za njega dva,ili bar jedan da ima njoj da odnese. Obećao je da će joj doneti nešto lepo i zato je iako nije imao ni jaknu ni čizme stajao i pokušavao dahom da ugreje promrzle prstiće. Stigao je red i na njega. Draga teta mu je sa toplim osmehom prišla i prižila dva paketića.

Настави са читањем “NESTALI MEDA – Jasmina Dimitrijević, Srbija”

ПИСМО СВИХ ГОДИНА – Андреја Ђ. Врањеш

ПИСМО СВИХ ГОДИНА

Андрићева ГЛАСНА прича Писмо из 1920. Године, примењљива је на свим географским ширинама и у свим временима . Није Босна била ЈЕДИНИ пример, где се дотичу и спотичу мржње, националне свести и савести и дешавају највећа трвења чуђења. „ Мржња је дело болесног ума:“ било кад и било где на свету. СУВИМ ТОКОМ МРЖЊА ТЕЧЕ УЗ ОБАЛЕ КРВАВЕ ИСТОРИЈЕ У КОМПЛЕТНОЈ ЉУДСКОЈ МИСЛИ, човек је себи ЕГЗИЛ у властитом бићу, место где игра, најнегативнију улогу.

Настави са читањем “ПИСМО СВИХ ГОДИНА – Андреја Ђ. Врањеш”

Саслушај ме песмо- Веселин Мандарин


Само ме ти песмо, међу живе вучеш,
само се твоји јади у моје боли уздају.
Не веруј кад ти кажу песмо, како те варам,
и стопе да ти изјутра љубим.
Све што чујеш о мени, лажу,
људи сикћу и вуко ме на дно.

Ти поверуј мени, не питај их ништа,
њихове гробове, оплакују птице.
Тамо часни не залазе више,
нити маре, нити се веселе.

Не веруј им где сам синоћ био,
лаж им низ очи бије.
Побиће и тебе, песмо моја драга,
па ћеш и ти међу птице да снијеш.

Док међу стихове читаш,
угледаш ли датум мог рођења?
Или је и теби, до моје смрти стало,
па ми раку копаш до свршетка.

Веселин Мандарин

НАДА -Здравка Пап

У ноћи без сна
тражим миловања,
плетем венац среће
и уплићем твоје срце.

Туга ћути,
остала је искра
у пепелу да светли,
из наде се рађа жеља,
да ћеш доћи и донети
своје срце и речи ћеш:
-Твој сам мила моја!

NJENE OČI

Mesec nebom zvezde sipa
crna tama tugu toči
setno grane njiše lipa
nestale su njene oči

I dok ponoć smiraj sprema
tužno sklapam oči snene
dal u cvetu od bagrema
utkane su oči njene

I sanak mi spokoj ne da
bolna pesma dušom krene
mračne misli mi ispreda
bolan sanjam oči njene

Što mi mesec ne pomaže
kada nebom gordo krene
zašto istinu ne kaže
gde da nađem oči njene.

autor
Jovica N. Đorđević

Мој деда није песник

Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.

Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.

Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.

Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.

Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.

Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.

Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.

Веселин Мандарин