Мој деда није био песник,
клео се у свако изговорено слово.
Истрајност је његов таленат,
живи и наком смрти.
Мој деда није волео поезију,
сматрао је да она издаје душу.
Зато је своју понео са собом,
Богу да је пружи, знам.
Мој деда није умео са бабом,
волео је њене сузе, сигуран сам у то.
Док јој је ударце наносио,
поносно је упијао њену бол.
Мој деда није желео мене,
мислио је да сам трошак својој мајци.
За мене је друге планове имао,
али ја га још увек памтим.
Мој деда је био јаке грађе,
сваки ожиљак на телу јој видим.
Бесрамно о њему пишем,
још увек се њему надам.
Мој деда још увел живи у мени,
његова душа у мојој души станује.
Стихове пише управо он,
душу да испразни, и за грам лакши да буде.
Мој деда још увек лута међу нама,
терет му за вратом дише.
Можда када и ја умрем,
он престане да пише.
Веселин Мандарин
