
Само ме ти песмо, међу живе вучеш,
само се твоји јади у моје боли уздају.
Не веруј кад ти кажу песмо, како те варам,
и стопе да ти изјутра љубим.
Све што чујеш о мени, лажу,
људи сикћу и вуко ме на дно.
Ти поверуј мени, не питај их ништа,
њихове гробове, оплакују птице.
Тамо часни не залазе више,
нити маре, нити се веселе.
Не веруј им где сам синоћ био,
лаж им низ очи бије.
Побиће и тебе, песмо моја драга,
па ћеш и ти међу птице да снијеш.
Док међу стихове читаш,
угледаш ли датум мог рођења?
Или је и теби, до моје смрти стало,
па ми раку копаш до свршетка.
Веселин Мандарин
(Прочитано: 44 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.133 пута)