LEDENA PESMA
U meni Pesma, ko grudva snega
hladnoćom ledi dah,
od nje bih rado, ovog trenutka stvorila vulkanski prah.
Bolje da rečima raspalim vatru, pa nek izgorim i ja,
al nemam reči, toliko tople, ona to dobro zna.
Evo me, otvaram kožu i meso, da rukom zgrabim to zlo,
da ga iščupam, belo i podlo i da ga bacim na tlo,
da ga otopim, od njega stvorim, bar jedno kitnjasto slovo
i ono bi mi značilo više, nego ništavilo ovo.
Sve su mi reči, ledene igle, ovog novembarskog dana,
ne umem njima da vezem Pesmu, dok mi u grudima rana.
Izgubila sam od jutros luču, ne mogu stvoriti vatru,
sve moje stare žeravice, uspeše da se zatru.
A grudva raste, pritiska vene, koje plaču i mole:
Požuri, hajde, u tebi žive patuljci koji te vole!
Olovku mrvim da od nje stvorim malu grafitnu česmu
pa da iz straha, što me sad ledi, istočim ovu Pesmu.
Ljiljana Tamburić
