СУСРЕТИ И СЕЋАЊА Мирослава Мијајловића Мијајла!
потпуковник Војске Србије. Књига је као таква је одличан прилог за све историјске књиге које ће уследити на тему НАТО агресије на Србију. Поменућу само да је то одлична књига која надопуњује и на неки начин заокружеје песнички и књижевни опус Милосава Ђукића Ђуке. Мени је посебно драго да је издавач ове и те како вредне историјске књиге Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Ја Вас нећу замарати препричавањем садржаја књиге. О томе ће Вам свакако више рећи рецензент књиге: Александра Живадиновић, па и учесник самог рата песник Миљко Шљивић, а свакако и сам аутор књиге Милосав Ђукић Ђука. Ја ћу Вам само прочитати моју песму на исту тему:
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Низ Косово поље звоне звона!
Уз Метохију, ко уз кичму, клизи језа.
Односе нам из срца спокој векова,
на прошлост пада челична реза.
На свест и савест пуштају дим,
тешку маглу да радост позобе.
И као да они немају ништа са тим,
историју нам из видокруга одводе.
И звоне звона! Успаване да разбуде!
Сви који пуштају нас низ воду,
своју клицу пропасти тиме буде
и свемир сенком зла боду!
И звоне звона! Буди се Европо!
Све свето у даљини данас вене!
Звоне звона! Неправда ко небо,
преплавила живот и успомене!
Низ Косово Поље бију дамари…
Уз Метохију, ко душом, клизи носталгија.
Кад се истрајно сања, сан се оствари!
Косово ће божурима опет да метохија!.
© Љубодраг Обрадовић
Предговор
Овом књигом о великом човеку, добром супругу, брижном оцу, поштованом пријатељу и изнад свега, храбром официру желим, да оставим траг и сећање на тебе, нашег вољеног Мијајла. Одувек си веровао да ће сутрашњи дани бити бољи, а врата бескраја широм отворена за стварања и нова рађања. Био си скроман човек и никада ниси желео да забележимо причу једног времена кроз које смо скупа пролазили. И без тога си оставио тако дубок траг у душама и сећању оних који су те познавали. Своје корене витештва осликао си својим делима. Познавао си пут којим идеш, који је иза и испред тебе. Распоредио си своју душу и свакоме је дао по мало. Навршила се година дана од твоје смрти овог 22. априла 2023. године. Скупили смо се око твоје вечне куће, твоја деца, унуке и унуци, сестра Драгица са децом и ми, твоји сродници, кумови и комшије, да ти поручимо да си био и остао међу нама. Нека ти је слава и вечни спокој.
Твој брат, Милосав Ђукић Ђука
Писмо Мирославу Мијајловићу Мијајлу!
Миљко Шљивић
Када бих могао, сада би ти се обратио са: господине, друже, пријатељу, или можда, брате, али не могу, јер тебе више нема. Не знам зашто је тако морало бити, али знам да ћу ти се кроз ово писмо обратити са жељом да твоји потомци, људи који те знају, па и они који те не знају, сазнају барем делић величине твоје личности односно сазнају о човеку, људини, који је живео ту међу нама. Упознали смо се у изузетно тешком тренутку. Велике непријатељске силе су се обрушиле на нашу земљу. Ти официр, а ја бих још рекао „официрчина“, спреман да брани отаџбину. Мени је припало да ти будем један од подређених, како се војничким жаргоном каже. Нисам те познавао, али сам био свестан да је пред нама исти циљ – одбрана земље, и знао сам да се томе мора прићи веома одговорно јер само тако циљ може бити остварен, а последице по нас минималне. Почињемо сарадњу на припремама јединица за рат. Тежак тренутак, или боље речено, тешко време тражи велику одговорност. Постајем свестан чињенице да сам за претпостављеног добио баш тако изузетно одговорну личност. Кроз свакодневну сарадњу ја боље упознајем твоју личност и сазнајем ко је управо испред мене, тај који мене води заједно са мојим људима у рат који предстоји. Закључујем још и да си добро одшколован и одлично припремљен за позив официра. И бомбе падају – почиње рат.
Ратно време је посебно време у коме упознајеш неког онаквог какав заиста јесте јер док у миру човек и може да се претвара и фолира, у рату тога не може бити. Први закључак је озбиљност, одговорност и извршавање задатака максимално тачно, на време и одговорно, да се не би десило нешто што би имало несагледиве последице. Следеће је важно информисање људи о ситуцији у којој смо се нашли и која се стално мења и то до детаља, онолико колико се може јер је од битне важности за њихово психичко стање, а пак психичко стање
омогућава извршавање свих задатака у потпуности. Често си у комуникацији имао дозу хумора, знајући и да је у тешким тренуцима требало људе опустити јер је стање у којем смо били било изетно тешко, али никада тај хумор није прелазио у неозбиљност која је могла да има негативне последице. Знао си да смо сви заједно у једном ненавикнутом и тешком стању па си увек настојао да саслушаш, посаветујеш, позитивно утичеш, али свестан чињенице да у рату ником није лако. Подређене, међу којима сам био и ја, уважавао си и поштовао, тако да могу рећи да је то функционисало беспрекорно а о томе сведочи чињеница да су се и по завршетку рата многи према теби односили са великим поштовањем. Могу чак са сигурношћу тврдити да су те многи волели као доброг брата, пријетеља или ови млађи, такорећи, као родитеља. Твоје активности су биле тако велике да си много радио, па онда проверавао и контролисао и све у циљу да се не деси ништа за чим бисмо касније жалили или имали тешке последице. Велики напор који си имао, велики рад који си улагао, притисак који си трпео, одговорност коју си носио и све оно што си преживљавао у једном кратком тренутку се одразило на твоје здравствено стање. Срећа је да је то трајало кратко и да је убрзо било све у реду, али сећам се да је то био једн тежак тренутак за памћење. И још се сећам да сам у том тренутку размишљао, а верујем да их је било још са сличним размишљањем, да бисмо били у стању да те одменимо у свему што је лоше, па чак и кад би могло, да би пристали у смрт уместо тебе. То је био најтежи тренутак који се сада можда и не може речима описти, али сећања су таква. Сећања на доживљаје које смо преживели би исувише замарала онога који би ово читао јер ништа преживљено није било лако. Можда би то било занимљиво да испричам али враћати се у све преживљене тренутке који су често стресни, тешки и узнемиравајући мислим да никоме није потребно. Говорити о рату и учествовању у њему то је као кад превијаш незараслу рану која се стално повређује. Можда је најбоље да ово писмо завршим неким мојим закључком који би опет могао да буде као неко посебно обраћање.
Били смо у рату и преживели рат. Било је тешко, али смо се изборили. Достојно смо осветлили образ наших предака који су се у много ратова борили за отаџбину. Било је, не поновило се, али једно је сигурно: „Водио си нас јуначки, правилно, храбро и одговорно. Чувао си нас и оставрили смо циљ. Хвала ти на свему и почивај у миру. Кад се некада будемо срели на неком бољем месту где нема ратова, причаћемо само о лепим стварима, а дотле ћу те носити у срцу као великог и непоновљивог човека, пријатеља, друга или брата“.
Велико хвала од Шљивић Миљка
Рецензија
ПРИЧА О МИЈАЈЛУ ОФИЦИРУ
Песник Милосав Ђукић Ђука прича причу о официру Мијајлу са циљем да отргне од заборава оно што је било, свестан да ће оно што није записано у једном тренутку, када наступи заборав, сигурно нестати. У предговору ће и сам истаћи своју намеру да жели да остави траг и сећање на вољено биће, великог човека, доброг супруга, брижног оца, поштованог пријатеља и, изнад свега, храброг официра. Братском љубављу одишу Ђукине речи на једногодишњем помену официру: ,,Одувек си веровао да ће сутрашњи дани бити бољи, а врата бескраја широм отворена за стварања и нова рађања!”. Официр Мијајло био је сведок једног тешког ратног времена, смутног времена какво је, сигурно, свако ратно време. Причу о витезу официру Милосав Ђукић Ђука почиње причом о Крушевцу и родном Здравињу. Наш песник занесено прича причу о родном крају, јер је тај родни крај изнедрио велике, вредне и поштене људе. Били су то људи који су храбро газили кроз живот, борили се за своје снове и стварали породице, подизали децу, градили куће. Отуда прича о Мијајлу, човеку из, како би се народски рекло, ,,поштене куће”, доброме ђаку, талентованом за физику, хемију и математику, који је своје школовање завршио као војни официр и који ће, у ратним временима, бити бранич своје отаџбине.
Пратићемо даље његове ратне белешке које сведоче о рату 1999. године. Рат је, као што је то одувек било, вођен против страшног непријатеља, а српска војска је, опет као и увек, имала своје генерале, официре и војнике који су и са најљућим непријатељима умели да се боре. Белешке сведоче и о проблемима са
којима се српска војска суочавала и тешким, тешким временима у историји српског народа. Наш Мијајло није погинуо у рату, али је рат оставио последице и болест је однела његов живот у вечни живот. Мијајло је иза себе оставио породицу, пријатеље, ратне другове, рођаке, да носе успомену о њему. Оставио је и ратне белешке своме рођаку, јер је знао да у мирним временима оне не требају, али да су важне за општи, људски смисао. Да није у нашој историји било таквих бележака, много не бисмо знали. Милосав Ђукић Ђука нам је пренео и причу коју о Мијајлу прича пуковник Радиша Настић, као и писмо које је Мијајлу написао Миљко Шљивић. Њихове приче много говоре, као што много говори и књига која је пред нама. Тема историје је тема о човековој судбини, како каже велики руски мислилац, Берђајев, а велика мисао се потврђује животом сваког човека на земљи. Прича о официру Мијајлу је његов венац славе. Хвала нашем Ђуки на свести о важности оваквих прича!
Александра Живадиновић
