ШТО МЕ НЕ ОДНЕСЕ НА БОРОВЕ ВЕТАР
Са ватреног репа, падајућа звездо,
спусти ме полако соколу у гнездо
да се осоколим и прелетим стене
нико да не буде храбрији од мене.
Што ме не однесе на борове ветар
уплете у гране месецу на метар
намирише мирисом кишовите шуме
што ми кроз чуперке кошава не дуне.
Што ме не запљусне талас океана
од мене сирену створи једног дана
да заспим у тами међу коралима
да ме светионик буди сигналима.
Што ме не погоди стрела Аморова
па да ми изникну крила лептирова
да процвета небо у хиљаду боја
а ранама слатким да не буде броја.
Што ми се не деси поновно рођење
да отворим широм плаве очи снене
од рођења будем песникова муза
ко Феникс се лечим мелемом од суза.
Што ме не занесе музика из шкољке
омеде се медом усне ми и дојке
што ме не удави милина слободе
замирише душа на шумске јагоде.
Што ми не даш Боже мир нестварног света
па да будем пчела на прашнику цвета
или лист зелени на гранчици дрена.
срећа да ми траје, тек делић од трена.
Љиљана Тамбурић