Добродошли!
ЗАГЛЕДАН ДАЛЕКО
Супрузи Миљи
Застао је, гледао у жену,
познату блиску, у сатену плавом,
кад сећања ненадана крену,
кад лепоту гледаш оседелом главом?
Ако она није, очи ће се застидет варљиве,
зар још мисли теку у смислено давно,
вратит немогуће, није изводљиво,
усне, лице , тело, биће раздрагано.
Зато кренимо намо, кад заболе дани,
склонимо се у зоре лење, у бесане ноћи,
тамо гда је наше освануло дело,
где на зиду сваком, видиш
слику драгу, видиш миле очи.
ПОПЛАВА
На велика врата сви би
Без грашка зноја ширили крила
А празне приче причају неке
Како кроз муке вија се свила!
Срећу радо купили сви би
Срљајућ душом у шаци таме
И тако лако продали је
Да неосвојена весели дане!
У возу посматрам лица уморних путника,
Крај мене пролазе сенке, перони,
Шарени балони.
У трену селим се у кожу витеза, ратника,
Крај њега пролећу сећања, тела,
Велика дела.
Сад сам на леђима ждребца, прелепог ата,
Јурим зеленим стазама, сновима,
Пурпурним пољима.
Поглед ми пада на огромна сатенска врата,
Отварам, корачам, пролазим,
Где ја то долазим?
У сан у сну улазим кротко и спокојно,
Да некога не увредим,
Ако посматра, ако замера,
Ако жели да ме повреди,
Ако му је то намера,
Да му не дам разлога,
Да зло проговара,
Да ме оговара,
Што у сну у сан могу да ушетам,
Да ту будем сам, срећан и радостан.
У сну усред снова ми не може ништа,
Тај неко што увек посматра,
Што све жели да контролише,
Свиме манипулише,
Ту ми заиста не може ништа,
Ту је моје уточиште,
Моје склониште.
И ту у сну усред бисерних снова,
Чим врата затворим, чим се осамим,
Умилни жамор ме топло обгрли,
Ту су и други искрени осмеси,
Сви су се скупили, сви побегли,
Да би сви заједно у сну у сновима,
Судбину бољу себи скројили.
Ostani noćas, nikud ne idi,
pusti da čežnja nebo zarudi;
nek telo tvoje od strasti bridi,
pa sutra opet njegova budi.
Ostavi srcu još jednu ranu,
pusti da tiho čeznem u sebi;
ne ostavljaj suzu isplakanu,
znaš da to nikad podneo ne bi.
Haljinu cvetnu zorom obuci,
nek rosno jutro oči ti mije;
na licu novu čednost navuci,
kao da ništa ni bilo nije.
Pa njemu budi ljubav do veka,
nek vreme tiho ko reka teče;
ja ću iz prikrajka, iz daleka,
sanjati naše aprilsko veče.
autor
Jovica N. Đorđević
17.06.2023g.
Download |
Поштовани песници и посетиоци сајта,
Ускоро ћемо одштампати јубиларни Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 20. До тада погледајте како изгледају корице новог часописа. Аутор обе слике на корицама је Првослав Пендић – песник и сликар из Крушевца. Преузмите и Часопис за поезију – ПоезијаРСБ број 20. у пдф-у како би сте могли да погледате своје радове и обавестите ме до 25. 6. 2023 године на мејл: poezijasrb@poezija.rs ако уочите неке лекторске грешке или погрешне податке везане за Ваше радове.
Настави са читањем “Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 20”
У просторијама СПС-а у Крушевцу, Обилићева 30, одржаће се 23.06.2023. године у 18-00 часова ВЕЧЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ под називом ВЕРУЈ У СЛОБОДУ, посвећено борби за слободу Срба на Косову и Метохији. Програм ће организовати Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са СПС-ом Крушевац. Програм ће водити Данијела Јевремовић. У програму планирамо да учествују песници чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу и њихови чланови из Ћићевца и Бруса. Присутне ће поздравити и Синиша Максимовић, председник ГО СПС Крушевац. За музички тренутак биће задужени Љубиша Боровац и Дејан Живковић.
ВЕРУЈ
Веруј у боље дане
и кад сунца нема,
кад магле
долинама шетају.
Веруј и кад те погледима прже,
мислећи да те греју.
Веруј да нове наде изгревају
и топлина из снова ниче.
Поноћ у соби успомена, неми валцер…
Од сећања више боли бежање од сећања.
Поново осећам пустош и мук у ноћи,
језу самоће и напуштености, док сенке
туге добијају облик капи на зидовима плача.
У мом затвору од мисли снови су видело
Тишина проговара из мене
„Бити без тебе је бити сам“
„Подај Господе – молио сам као оченаш –
да ме њена љубав угреје и обасја“
У трептају ока тишина очаја.
Неко ми шапуће да нада није обмана
и зато те претварам у поезију
Сликам твоју косу, нацртам лице,
а између редова скривам тајну.
Реч по реч, стихови муче моје ноћи
Еј, на овоме свету, сам у бескрају
као трепљика маслачка у дрхтавој шаци
Бога, који ће дахом да нас развеје
као нити живота изгубљеног у времену.
Стојиш под самим сунчевим кругом.
Сенке се наше сплеле у невидљиви ореол тишине
Једина знаш од које боли мрем
док над горким плачем ликује заборав.
Неверна ноћ, неком другом у загрљај жури
а од тебе ни глас.
Премда смо се „скрили”, око нас су свуда
давно укроћена младалачка хтења.
Лишени дрскости и мамних заблуда
заримо се немим велом сажаљења.
Сад су пројављени и лепши и млађи
што не мере време нити постојање.
У бекству, на тужно бесповратној лађи
хрлимо одавде где нас је све мање.
Рођени смо чедни, наги, с смокволистом,
ал’ одежде ружне обукосмо тајно.
Сви су наши пути „осликани кистом”.
Испред нас је само време испраћајно!
Питамо се пуни зебње и смерности
док тихнемо к’о по небу звезде сјајне:
„Где су сведочанства да смо били гости?
Да л’ нам песме беху умилне ил’ кајне”?
Да л’ смо можда могли или нисмо смели
исправити барем неке „свеистине”?
С Богом што нас кори ми се нисмо клели,
ал’ с молитвом кајном мамимо „висине”!
Док се клешу неми епитафи бола
свуд окпло шапат „шапат новог доба”?
Да л’ то шуми лишће с оближњих топола
или вапе тужни песници из гроба?
НЕКА ДЕЦА ОСТАНУ ДЕЦА
Срушили су централу на Дњепру,
да ли би слично учинио во,
ован, магарац. КОЊА нећу да поменем,
његов галоп је најлепша симфонија у рзајућем дуру.
Ако се случајно догоди,
да човек у жовотињском царству угледа склад,
живот ће постати срећа.
До тада молим децу света,
да ни не помишљају постати људи!
Настави са читањем “НЕКА ДЕЦА ОСТАНУ ДЕЦА – Андреја Ђ. Врањеш”
Запловио је месец, пара тишину ноћну,
љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.
Као векови силни прохуја тужно време!
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.
Све је к’о некад исто, сан летње ноћи руди,
само јутарњу песму заборавише петли?
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
“милује траву росну, разгони таму, светли”!
Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике!
Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због твоје туге тада облак бисерје просу.
На старом месту, сада странац у селу родном,
презрен од људи тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене!
Киша бисера сјајних прави завесу моћну
Између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра што таму густу, моћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам!