Đavolja neman krvavih zuba,
demonskom vatrom sunce istopi;
zlurado svira ratnička truba,
da ljudskom krvlju zemlju natopi.
Pokošen pade u smiraj dana,
svetinje svoje nehte da preda;
prekriven krvlju od sedam rana,
ranjeni junak u nebo gleda.
I opet danas kao i juče,
odoru nebo o klin okači;
pa crni plašt na sebe navuče,
da svetu zemlju opet zamrači.
Utvare podle sakriše lice,
krvave oči svetle u mraku;
da uguše poj majušne ptice,
da salome procvalu granu svaku.
Seme dobrote zalud se sadi,
uzalud sunce hoće da sija;
korenom krhkim tama se sladi,
pa ne da izdanku da proklija.
Vetrovi rata ka zlu ga vuku
nema iskre da nebo zarudi;
iz tame klete krvavih ruku,
zlotvor mu sablju zari u grudi.
Šiljate stene prsti mu lome,
nadljudskom snagom kroz tamu hrli”;
da stigne rodu i domu svome,
najmilije svoje da zagrli.
Junačka krv niz stenu se sliva
životna rana dušu mu peče;
kao da hladni kamen umiva,
iz grudi krvavi potok teče.
Poslednjim dahom Boga zamoli,
nek sunce nebom opet zasija;
da brat brata opet zavoli,
da sveto seme zemljom proklija.
autor
Jovica N. Đorđević