Премда смо се „скрили”, око нас су свуда
давно укроћена младалачка хтења.
Лишени дрскости и мамних заблуда
заримо се немим велом сажаљења.
Сад су пројављени и лепши и млађи
што не мере време нити постојање.
У бекству, на тужно бесповратној лађи
хрлимо одавде где нас је све мање.
Рођени смо чедни, наги, с смокволистом,
ал’ одежде ружне обукосмо тајно.
Сви су наши пути „осликани кистом”.
Испред нас је само време испраћајно!
Питамо се пуни зебње и смерности
док тихнемо к’о по небу звезде сјајне:
„Где су сведочанства да смо били гости”?
„Да л’ нам песме беху „умилне” ил’ кајне”?
Да л’ смо можда могли или нисмо смели
исправити барем неке „свеистине”?
Душом што нас кори ми се нисмо клели,
ал’ с молитвом кајном мамимо „висине”!
Док се клешу неми епитафи бола
као да захуја шапат „шапат новог доба”?
Мoжда шуми лишће с оближњих топола,
или вапе тужни песници из гроба?