Сан

У возу посматрам лица уморних путника,
Крај мене пролазе сенке, перони,
Шарени балони.
У трену селим се у кожу витеза, ратника,
Крај њега пролећу сећања, тела,
Велика дела.
Сад сам на леђима ждребца, прелепог ата,
Јурим зеленим стазама, сновима,
Пурпурним пољима.
Поглед ми пада на огромна сатенска врата,
Отварам, корачам, пролазим,
Где ја то долазим?

У сан у сну улазим кротко и спокојно,
Да некога не увредим,
Ако посматра, ако замера,
Ако жели да ме повреди,
Ако му је то намера,
Да му не дам разлога,
Да зло проговара,
Да ме оговара,
Што у сну у сан могу да ушетам,
Да ту будем сам, срећан и радостан.

У сну усред снова ми не може ништа,
Тај неко што увек посматра,
Што све жели да контролише,
Свиме манипулише,
Ту ми заиста не може ништа,
Ту је моје уточиште,
Моје склониште.

И ту у сну усред бисерних снова,
Чим врата затворим, чим се осамим,
Умилни жамор ме топло обгрли,
Ту су и други искрени осмеси,
Сви су се скупили, сви побегли,
Да би сви заједно у сну у сновима,
Судбину бољу себи скројили.