У просторијама СПС-а у Ћићевцу, 10.6.2023. године одржано је ВЕЧЕ РОДОЉУБИВЕ ПОЕЗИЈЕ под називом ВЕРУЈ У СЛОБОДУ, посвећено борби за слободу Срба на Косову и Метохији. Програм је организовао и водио Боривоје Бора Видојковић, члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у сарадњи са овим удружењем и СПС-ом Ћићевац. У програму су учествовали чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу: Љубодраг Обрадовић, Данијела Јевремовић, Аријана Хинић, Мирослав Мирко Стојадиновић, Милан Марковић Лака, Боривоје Бора Видојковић, Бранко Ћировић Ћиро, Мирослав Кркић, као и сарадници и пријатељи овог удружења из Крушевца Вељко Стамболија и Љубиша Шапоњић. Данијела Јевремовић је прочитала једну песму Градимира Карајовића, члана извршног одбора ПоезијеСРБ који због болести био спречен да присуствује овом митингу поезије. Своју поезију говорили су и Миодраг Глигоријевић Миган из Параћина, Томислав Симић Калпачки из Крушевца, као и Хране Милојковић и Љубишљ Вељковић из Соке Бање. Присутне је поздравио и Горан Мацић, председник СПС Ћићевац, а завршну беседу одржао је академик др Раде Биочанин из Крушевца. Били су приситни и Синиша Максимовић и Горан Ћирић из СПС-а Крушевац. За Музички тренутак били су задужени Љубиша Боровац и Дејан Живковић, који су одабрали одличан репертоар.
Месец: јун 2023.
REPETITIO
Đavolja neman krvavih zuba,
demonskom vatrom sunce istopi;
zlurado svira ratnička truba,
da ljudskom krvlju zemlju natopi.
Pokošen pade u smiraj dana,
svetinje svoje nehte da preda;
prekriven krvlju od sedam rana,
ranjeni junak u nebo gleda.
I opet danas kao i juče,
odoru nebo o klin okači;
pa crni plašt na sebe navuče,
da svetu zemlju opet zamrači.
Utvare podle sakriše lice,
krvave oči svetle u mraku;
da uguše poj majušne ptice,
da salome procvalu granu svaku.
Seme dobrote zalud se sadi,
uzalud sunce hoće da sija;
korenom krhkim tama se sladi,
pa ne da izdanku da proklija.
Vetrovi rata ka zlu ga vuku
nema iskre da nebo zarudi;
iz tame klete krvavih ruku,
zlotvor mu sablju zari u grudi.
Šiljate stene prsti mu lome,
nadljudskom snagom kroz tamu hrli”;
da stigne rodu i domu svome,
najmilije svoje da zagrli.
Junačka krv niz stenu se sliva
životna rana dušu mu peče;
kao da hladni kamen umiva,
iz grudi krvavi potok teče.
Poslednjim dahom Boga zamoli,
nek sunce nebom opet zasija;
da brat brata opet zavoli,
da sveto seme zemljom proklija.
autor
Jovica N. Đorđević
KO TRAŽI DAĆE MU SE – Ljiljana Tamburić
KO TRAŽI DAĆE MU SE
Dajte mi duhovnu hranu
Da svetovnu više ne ištem
I neko božansko piće
Da mi osvešta biće…
Neka to bude Pričest
Krv, čista, Isusova
Dajte mi pesmu radosnu
Od anđeoskih glasova.
Neka mi vid se prostre
Preko granica sveta
Svevišnji neka mi zenice
Zakiti verom što cveta…
Tražim da srce moje
Željno duhovnog mira
Kuca ritmikom pesme
Iz stihova Psaltira…
Neka mi procveta duša
Mirisom tamjana puna
I neka u mraku greha
Svetli mi čudesna Luna…
Iz Pesmarice pevam
Neka mi glas bude jasan
Iz njega da se čuje
Svešteni “tanani šapat”.
Dajte mi smernicu pravu
I snagu isposnika
Veru i nadu mom duhu
Da setim se božjeg lika,
Kad god mi kolena klonu
I kad me izda telo
Da kapne iz mene suza
Na moje majušno delo.
A delo, dajte da bude
Skrušenost, mir i smernost,
Duša čista i prosta
Poniznost, blagost i vernost,
Poštenje, nada i vera,
Poznanje, mudrost, zahvalnost,
Neka iz slabašne, mene,
Čuje se Blagodarnost!
Ljiljana Tamburić
RAZGLEDNICA – Mirko Popović
Gdje je huk, nečitkost i kaos New Yorka –
u nama, ili u mega-gradu u koji
prvi put stižem. On, ili ja, ili samo on
prezentira pobjede nad prirodom, svoje
panoramske nepreglede.
ЗАДЊА ПЕСМА – Мирко Стојадиновић
ЗАДЊА ПЕСМА
У залеђу свог живота, задњу песму да напишем
о љубави својој страсној, како љубих једну жену
неће она за то знати, нит сазнати дал још дишем
од тренутка кад је сретох, заволех ја и сен њену.
И она се мени дала, не схватајућ шта ми значи
ја се попех на врх неба, љубав своју да љубујем
ореол ме Сунца обли, до покрова да ме зрачи
кад и сада моја није, ја ћу љубав да самујем.
Љубићу је у осами, у срцу је урезати
а болна ће моја душа, до призвања још да пати
не реците ви тој жени, не сме она за то знати
кад не буде више мене, и сама ће то да схвати.
нећу више ја да пишем, нити љубав да призивам
себично ћу ја да чувам, то што имах неће проћи
не пожелех ништа више, у души је ја дозивам
нову љубав ја не желим, као ова неће доћи.
Настави са читањем “ЗАДЊА ПЕСМА – Мирко Стојадиновић”
DUHOVI-TROJICA-Miroslav krnjeta
Voskrese Hrist sa Krsta
oblaci ga predali u zagrljaj
milostivom Ocu u nebeske
kolevke sjaj,
tamo gde je ljubav čista.
Ostalo tužnih dvanaest suza
dvanaest Hristovih reka
Gospodnjih reči ljubavi lepeza,
nebeskih sluga rajskih besednika.
Svaka rana je reč Jerusalima
teći će kroz važa usta
vetrovi Jevanđelja nosiće ih
na kraj sveta,
sa silom Heruvima i Serafima.
Čekajte deco Apostoli svetlog krsta
silazi sila sa Božijih stepenica,
Duhovi sveprisutni i Sveta Trojica
kazuju sejte Jevanđelje rajskim vetrovima
putem
Gospodnjeg prsta.
Jer bez daha Jerusalima
prazan drum bi ostao Apostolima,
o Sveta Trojica palite svetlo
ugasite Jevanđeljima tamu i zlo.
Dolazi vreme neće biti
čovek ni gladan ni gubav
verujem konačna reč je ljubav.
Gajimo ljubav,veru,nadu,
Duhovi nam u domovima mir sade
ruža Jerusalima ne cveta u hadu
Gospod traži vrt u duši kristalne vode.
КРЛЕТКА – Душан Комазец
Откад похрлисмо стазом недорека
у безгласју тужном престале су речи.
Сви опрости бивши постадоше јека
што к тишини хрли, дасе одлелечи.
К’о да су нам судбу суђаје исплеле,
на белом папиру црно нам се пише!
Можда су нас очи урокљиве клеле,
па белег прошлости стално нам се брише.
Нечујно смо к’ себи примицали међе,
преорали своја стратиште и гробље.
При сусрету с братом мрчили смо веђе.
Туђину умилни, постадосмо робље!
Као поданици без сопства и хтења
поништисмо писмо, огњиште и претке.
Семе смо маслачка ког дах ветра мења.
Постали смо птице, чудне, тужне, ретке.
Можда ћемо смерно, „ми што нисмо знали”,
винути се к небу као ладолежи,
ал’ се нисмо никад упитали да ли
у бекству од себе виша правда лежи?
КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ – Љиљана Тамбурић
КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ
Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.
Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.
Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне
Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.
Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.
Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.
Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.
Љиљана Тамбурић
НАТАША – Бранко Мијатовић (Видео)
Бранко Мијатовић, Шабац – преузето са Фејсбука.
SRDA
Srdo moja što se na me ljutiš,
dok behare miju majske kiše;
da li znadeš ili samo slutiš,
da mi behar na tebe miriše.
Sevap htedoh tebi da učinim,
žarko sunce u kosu upletem;
pesmom tebi srce da opčinim,
od behara venčić da ti spletem.
Cvetnom rosom grudi da ti mijem,
duša tvoja s mojom večno diše;
međ’ bedrima čednost da ti pijem,
da te volim ja od svega više.
Kada zorom selim zamiriše,
sred behara sreću neću kriti;
i kad stanu tople majske kiše,
ti ćeš srdo večno moja biti.
autor
Jovica N. Đorđević
03.06.2023g.