У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА
Данас смо ситно лишће у крошњи старог храста
што од семенке, плодне, првог Србина наста
стабло му се, ко барјак, на вечном ветру вијори
стално се неко дрзне с намером да га обори.
Пружају му се жиле метохијском долином
док га Косово поји, рекама као вином
зором црвене росе, боје му црвено лишће
под њим се свеће пале, док стара патња га стишће.
Под храстом војска спава, уснула вечитим сном
јунаци ставили главе свако на вранца свог
Косовка, лепа, седи, крчаг у руци има,
на усне умирућих, сипа капљице вина.
Видим Лазара, цара, усправног, ал без главе
она на путу неком, на путу вечне славе,
Јефимија златом везе, поново свети покров
када васкрсне Лазар, на време да буде готов.
У хладовину храста, стаде све што је српско
векови царске славе и сви порази с Турском
данашње тешке ране, што боле нас и пеку
док нам храстове гране, неки зликовци секу…
Они долазе ноћу, оштре секире носе
под својим скутима крију, сечења жељне косе.
Дижу се кости мртвих, кличу нам углас химну,
у корен овог храста, не дамо да нам дирну.
Долазе да оборе, необориво што је
корење нашег храста, да од стабла одвоје,
са нашег светог стабла, да истресу нам гене,
да нестане заувек, њега, тебе и мене.
Видовдан данас блиста, свечан и тужан дан
као и сваког лета, сањајмо исти сан
невера нека од нас, отпадне као краста.
Нека нас вера врати, окриљу нашег храста.
Љиљана Тамбурић
