Запловио је месец,пара тишину ноћну,
љуби уснуле скуте мајчице своје снене.
Расипа светлост благу што има силу моћну
да прошлост на трен врати, разигра успомене.
Као врли векови прохујало је време!
Дуго ме није било, па тихим ходом стајем
на завичајну земљу и опет исто бреме,
јер су немирне очи засјале старим сјајем.
Све је к’о некад исто, сан летње ноћи руди,
прву јутарњу песму заборавили петли?
Залуд, јер звезде гасну, сунце из сна све буди,
милује траву росну, разгони таму, светли!
Опијен мирисом поља, тугом старих честара
што као људи вену, чујем безгласне крике
кошуте која пати болом што душу пара,
јер нема више силне њеног јелена рике!
Некада ти си била лане очију нежних,
лепота ноћи којој месец заискри косу.
Северно ме је вукла даљина гора снежних.
Због твоје туге тада облак бисерје просу.
На старом месту, опет странац у селу родном,
презрен од људи тражим најлепше очи снене.
Са дахом ветра нежног и душом благородном
нестала си у ноћи. Ја тражим успомене!
Киша бисера сјајних прави завесу моћну
Између мене и других. Све чешће седим сам.
Мамим птице да јутра што таму густу, моћну
лепотом дана мину, не буду самоће плам!