Дан: 26. јул 2022.

ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА

ПОСЛЕ  МНОГО  ГОДИНА                  

После много година и лета
Низ чаршију моја драга шета
Кад се очи сретоше сред града
Као  некад  пробуди се нада.

Да ћу опет виђати је често
Под месецом жутим на скровито место
Па кад руке крену ка њеноме стасу
Чујем тихи шапат у њеноме гласу.

Да никада није престала да тражи
У сваком човеку црте мога лика
На посебном месту у свом новчанику
Пожутела стара стоји моја слика.

Настави са читањем “ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА”

GDE ME PUT NANESE – Jasmina Dimitrijević

GDE ME PUT NANESE

Ponovo budna jutro dočekujem,
dok u postelji spava bela zora,
novom se danu odveć ne radujem,
na put daleki da se pođe mora.

Samo me setnu prate prvi petli,
pesma njihova odjekuje jače,
još negde ulična svetiljka svetli,
u grudima tužno srce mi plače.

Vučem za sobom jedan kofer stari,
u kom mi nisu uspomene stale,
za odlazak moj niko lč ne mari,
ni ruže za me nisu više cvale.

Nogu pred nogu, gde me put nanese,
biću čovek bez kuće i adrese,
Настави са читањем “GDE ME PUT NANESE – Jasmina Dimitrijević”

MI SMO SAMO VATRA BEZ PLAMENA – Ljiljana Tamburić

Mi smo samo vatra bez plamena

Možda nekad oči nam zaiskre,
onda brzo u tišini zgasnu,
Iz nas neki očaj tada vrisne
i iskaže poruku nam jasnu:
Nekada je bilo nečeg milog,
na usnama cvetala ciklama…
Al odavno sve se to razlilo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

Ponekad se zrak sunca probije,
kroz prozore utihnulog doma,
Il se kad- kad čudo neko zbije
pa se sreća desi nama dvoma…
Ko pajaci kućom se vučemo,
gegamo se kao na štulama
pa pogrešni potez povučemo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

U pepelu nekadašnjeg plama,
prstom tebi slikam ptice žive,
srce tvoje bez milosti slamam,
venama ti teku reke sive,
vređamo se, korake merimo,
istrošenost starim cipelama…
Bez razloga često se cerimo…
Mi smo samo vatra bez plamena!

Prozori nam carstvo paukova,
u odžaku dim se skamenio,
ti zamuče, ni ja nisam svoja…
Kada si me nekad oženio
i kada sam htela biti tvoja
rekao si da je ljubav večna,
vazdizana nebeskim hvalama…
Desi nam se istina oprečna…
Mi smo sada vatra bez plamena

Kada uzmeš u te ruke svoje
žuti album sa slikama starim,
ja se nadam, džangrizavo moje,
likom mladim da ti žar ražarim;
pa da ćeš me naći u sećanju,
ko boginju usnulog Teatra…
Ti se predaš mračnome ćutanju…
Mi smo sada bez plamena vatra!

Ljiljana Tamburić