Добродошли!
Волио бих чути песму стару,
песму која буди успомене.
Волио бих отерати сету,
па да неком новом стазом кренем.
Не знам зашто сетне очи блуде
Осећаји стари кад оживе?
Душа боли, а срце жубори,
куд год кренем сећања се буде.
Соба пуста, а ја будан снивам,
тражим себе у времену хтења.
Тражим, али стазе на све стране
односе ме. Ништа се не мења.
Тихим ходом новим добом газим,
будућност и није нешто лепа,
или ипак ја се мало мењам
и што треба не могу да спазим.
Odakle smo majko, ovako puni topline
Ljubav me guši, srce mi nadima
Gori u mom oku, pjeva iz mog grla
Mami me u kolo, mami u jato
Letila bih u nebo, okovala u zlato
Sve što ljubim tako jako
Dokle god ti pogled doseže sine
Zemlja je tvojih djedova
Naše su kosti ovu zemlju gnojile
Srpske su nas majke stoljećima dojile
Mlijekom i ljubavlju, toplinom čistih duša
Ponosne, prkosne, čestite, stasite
Da korijene imate gdje god da se skrasite
Korita, kamen i jama, Korita, snaga
Korita, ljubav i tama, Korita, kolijevka draga
Korita, sjećanja, zaborav sjećanju prijetnja
Korita, bijeg od bola, a ljubav bijegu smetnja
Kuda ćemo majko ovako puni topline
Idi vidi svijet, i dođi kući sine.
Kano mis’o lahko livadama letim,
razdraganu dušu opija mi trava;
izgubljenu sreću opet da osetim,
rodna kuća nigde nema zaborava.
Oprosti mi Bože, duša mi je prosta,
uzalud zarđale ključeve držim,
od rođene kuće sad ništa ne osta,
pa ni jedne voćke za nju da s’ pridržim.
Hej nebeske sile, da li neko znade,
kakva crna neman moje dvore sruši;
zašto rodna kuća do temelja pade,
zar da večnu ranu ja nosim na duši?
Nošen snagom vere, temelj’ma ću stići,
k’o feniks iz vatre novi dom će nići.
autor
Jovica N. Đorđević
ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН
Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.
Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет кренуо,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.
Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.
Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.
Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас браћо моја мила
Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.
На лицима вашим изборана чела,
Ко година оних кад сам и ја кренуо,
Да у Свету пуном јада и чемера
Души својој клешем камен од мермера.
Црни песник кажу, с душом од памука,
Олињали шешир и дрхтава рука,
Песме моје нису биле за весеље
Опет месец “кашље” опет ми се смеје.
Путовање боема трајало је кратко,
Никад у топлини нити душе сите,
Сад кад ту вас видех, почиваћу мирно
Грудо земље моје, волeо сам те силно.
Ја са земље нестах од болести тешке,
У гроб су ме спустили без праве адресе
Иза мене само остале су песме
Да поживе колико, крај путева чесме.
И нек буде тако, нек ме песме памте
По прашњавој ципели и мантилу старом
Што су пола света обишли и срели
А кући ме враћали зуби “огладнели”.
На парцели 38 Београдског гробља
У липовом ладу кости моје леже
Чекајући вино, жито завичаја, једну жуту свећу
Зар за помен душе несрећног боема
Да остане само стих и тужна поема.
© Драгојло Јовић
__________________________________________________________
Песма написана и читана једне октобарске вечери у родној кући Рада Драинца, 2017.
Традиционална манифестација обиласка куће Рада Драинца би требала да се настави. То је наш дуг према овом великом боему и песнику.
***Било би лепо да и друге колеге песници напишу неку песму о великом Раду из Трбуња код Блаца. Моји стихови су само покушај, други ће то урадити много лепше и мудрије. Наравно, само ако има добре воље.
Срдачан поздрав свима.