Дан: 10. јул 2022.

БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш

БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ

Клонили се рђавих  сретања,
отимали од  злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих  ћутњи.

Тражили су светла  луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.

Сутра  су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал  се крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

AFORIZMI – Dragiša Pavlović Rasinski

Danas se u konkurenciji, jaja najbolje kotiraju mućkovi.

Ma kakve ozonske rupe. Mene više brinu rupe na mojim pantalonama.

Radim i igram loto. Pa šta pre upali, plata ili premija.

Prešao sam na brzu hranu. Čas pojedem ono što za penziju mogu da kupim.

Džabe se hvatam za slamku. Motka bi dala bolje rezultate.

Vodimo svestranu brigu o sportu. Čak i konjima s hvataljkama dodeljujemo konjušare.

Džabe se baka radovala promenama. Crvenkapa i vuk stupili u koaliciju.

Kad god treba da se odlučimo za Istok ili Zapad, mi se uhvatimo za nešto izmedju.

Sad smo najčistija država. Ceo svet nas riba.
Настави са читањем “AFORIZMI – Dragiša Pavlović Rasinski”

MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA – Jasmina Dimitrijević

MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA

NIRVANA

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo zaboravljajući sve

Rade Drainac

ZOV CRKVENIH ZVONA

Zlaćeno klasje još uvek  talasa moje sne.
Dok drozdovi zoblju zrnevlje sa rodnih njiva ,
do zemlje se svile grane od plavetnih šljiva ,
da mi je samo u rodni kraj da odem sto pre.

U samotnoj tuđini srce  moje mre.
Vraćam se gde me zvona crkvena zovu.
Duša plače k`o da se bliži pokrovu
i  umrem tamo zaboravljajući sve.
Настави са читањем “MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA – Jasmina Dimitrijević”

KOŠMAR – Jasmina Dimitrijević

KOŠMAR

Spremala se strašna oluja.
Noć je bila crna poput ugljena.
Nebo bez zvezda, ko bezdan tamni.
Fijuci vetra kao urlik ranjene zveri.
Plamene zmije povremeno, ispruženih jezika, osvetle ovu pustoš.
Ledena kiša počinje da pada.
Stojim sama u ledemoj nedođiji.
Dozivam te, a glas mi se gubi i meša sa strašnom grmljavinom.
Nema te…
Ne čuješ moje vapaje.
Pokušavam rukama da obavijem i zagrejem promrzlo telo.
Ne mogu više ni da plačem.
Suze se lede na mojim obrazima.
Gde si nestao?
Zašto si me ovako krhku ostavio u ovom bespuču.
Vidim te u daljini.
Naslućujem tvoju siluetu u magli.
Pružam ruke prema tebi i molim da se vratiš.
Odlaziš, a kroz jeku grmljavine do mene dopire tvoj zlobni smeh.
Smeh iz nekog filma strave i užasa.
Nemoćna padam na kolena na raskvaslo tlo.
Pogleda uprtog u nebo,
Nemo molim za spas.
Kroz noć se prolama zavijanje vuka samotnjaka.
Ostavljen je poput mene….
Настави са читањем “KOŠMAR – Jasmina Dimitrijević”