ГАЛЕБ – Душан Комазец

Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тихо песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора,
већ уморно сунце спрема се да снева.

Пробуђени месец урања у море,
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно, тами , што до зоре
огледало воде не допушта ником.

Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’ охолост њена не хтеде да мине.
Узлете још више, право у беспуће.

Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу,
лежи рањен галеб, поломљених крила.