ZARASLI PUTI
Dragog detinjstva mog davno su zarasli puti,
umesto bujnog klasja niče korov iz njiva,
strništa, dok zelena trava nesrećna sniva,
maslačci da joj se nedre iz nedara žuti.
Krajputaša nema pokraj kojih ćutah rado,
u tišini nemoj, o prošlosti mi pričasmo,
duše boli delismo, svoje rane vidasmo,
sažeženi proplanci, više ne pase stado.
Ne čuje se ni žubor gorskog bistrog potoka,
na čijoj obali se Igrasmo kao deca,
tužna šuma ćuti, po katkad bolno zajeca,
ko da je davno tišti večna rana duboka.
I duša moja pusta nesrećnu sudbu sluti,
nestaće jednom sve, k’o što zarasli mi puti
Настави са читањем “ZARASLI PUTI – Jasmina Dimitrijević”