ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО?
У аристократској Европи деветнаестог века укључујући и Русију, родитељи су персирани, колико је такво понашање било екстравагантно довољно је погледати руску и француску књижевност тог доба па се одмах уверити. Неки се слажу да је такво понашање било абнормално. Стварност је када је човеково делање у питању одувек била дискутабилна. Још у Платоновој Држави критикује се песништво јер оно опонаша стварност, зато код Платона нема комедије ни трагедије, он сматра да дела која говоре о стварности слабе одгој, делују штетно на морал. Само химне и песме које славе честитост имају Платоново одобрење. Поставља се аналогно питање како би Платон поступио да је на месту данашњег човека, или да ли би хтео бити у његовој позицији? Сигурно је да не би, јер се коси са његовим суштинским принципима. Дуго је савремено време без разума дефинисана стварност коју детерминише живот апсурда, строжије казано живот изван ноторне логике, човек непрекидно ради себи о глави не држећи се скоро никако хуманих начела. Да не говоримо колико је врхунско у мери валоризовано, све што је ретко оно је и вредно. Више се цени, чак негује профано, вулгарно. Истина је у супртности са нормалним, масовност је димензија опште прихваћеног, мање је оних који читају књиге, више оних који их пишу. Поетеса Сапфо је у свом дому учила девојке плесу, музици, поезији. Душевна расположења су била искренија, шта видимо данас у окружењу, далеко је од правила, а живот без правила подсећа на сан, у коме нема смерница. Душко Трифуновић поручује у песми младом човеку данашњице:
,, ПРОБУДИ СЕ НЕШТО СЕ ДЕШАВА, НЕМОЈ РЕЋИ ДА ТО НИСИ ЗНАО И ТВОЈА СЕ СУДБИНА РЈЕШАВА, МОГЛО БИ ТИ ЈЕДНОМ БИТИ ЖАО.“ Моја маленкост се пита: ,,Спава ли цивилизација у ружном сну БЕЗ ПРАВИЛА“?
Да ли је све што нам се дешава увертира у ресетовање читаве цивилизације, њених токова, иде ли се ка стварању доброг, хуманијег, или је дошао крај, одлазак човеков са историјске сцене на којој је драматично поразно одиграо улогу?
Настави са читањем “ЧОВЕЧЕ НЕ ЉУТИ СЕ – КУД СИ СЕ ЗАПУТИО? – Андреја Ђ. Врањеш”