Месец: март 2022.

БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић


БУКВАМА

Зуцнеш ли само
све звезде пашће,
а влати зора
зарасти у маховину.

Поломљена гора
плакаће за мртву тишину,
а тишина биће одјек
далеких истина
и бол невина
од стрела борових иглица.

Зуцнеш ли само
Плакаће шума растиња,
пробијена светлом,
између две букве,
од кoлeна  па навише,
а чудна белина,
тек дoлeтела на пропланак,
настојаће да пукне
у налетима бесним
где зној мирише
ко потоци суза
потопљени смех.

Па зар не схваташ срно,
застала у лету,
да си погођена одавно
и да ти је судбина
већ скројена.
Тебе само грч чека,
а могла си бити и вољена
ко звезда
у прскозорје рано,
ко у лето тиха река.

Настави са читањем “БУКВАМА – Љубодраг Обрадовић”

TRAG DUŠE – Јasmina Dimitrijević

TRAG DUŠE

Bez traga otišle sve radosti moje,
dušu mi još tišti neprebolna rana.
Dok zlačano Sunce kupa perivoje
ovo je tuđina meni nepozvana.

Postala sam mala uplašena ptica,
koja svoju sudbu sada gorko kune.
Nesrećnoj gitari kojoj fali žica,
pa negde u uglu samrtnički trune.

I dok jeca žica negde mi u glavi
u mojoj blizini lica razdragana,
svako od njih nesto u veselju slavi,
a ja kao slepac na rubu bezdana.

I tako mi dani utonu u noći
Bez videla oko da progleda neće
Gde se duša vije da li ću još moći
Da preletim gore do usrdne sreće.

Gde me srce vuče do predaka praga,
i uzletim snažno , da sačuvam traga.

Настави са читањем “TRAG DUŠE – Јasmina Dimitrijević”

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ

Сунце се у пурпурним нијансама спремало за залазак, призор контраста, такве боје не би замијешао Рубенс. На жалост само ријетки примјећују предивну опомену. Узнемирен, шта ако се не појави изнад људи, ријечних обала, црних шума , ако заборави да се врати. Стрепња, шта би се догодило? Питање које помјера ка немиру. Како би селице одредиле одважни пут, како би цвијеће додиривало вид без мајке свјетлости? Сунце је код далеких народа слављено као Божанство, њему су се молитвено окретали, гледали га богати и они убоги, славили ћутањем. Окренувши се од врлина човјек се удаљио од себе, од закона божјих. Себичан постанком, похлепан живљењем, он очима здравим велико Сунце не види. Заборавио је да подигне главу, препознаје новац као циљ, изгубљен суштином, не мари за кратковиде поступке. Мрзи он смисао, себе мрзи, крвари вијековима ранама, отвара ратове ђавоље ујдурме. Његов ход је одиум. ,,Нови“ човјек трује земљу, воду, загађује ваздух. До када ће кварити хармонију? Може ли се догодити да на планети нити једно сјеме у надању не никне? Поплаве неубичајених силина нападају претњом да потопе, пожари горе Амазонијом, смањују се плућа Плаве планете, активирају угашени вулкани, односе оркани, земљотреси руше старе градове, није ли све што се дешава лоше у природи човјеков пораз, дјело урађено без свијести и савјести, повод је за озбиљно преиспитивање? А Сунце милином грије ли грије и као да се човјеку сферно смије, док човјек оптужује живот, као да не зна да смрт дозива. Ако настави бахато, његов одлазак из историје у аут је једина опција, велика казна. Природа ће се запитати: ,, Због чега кажњавати биљке и животиње“? Зашто недужним укидати постојање, можда је КОВИД упозорење? Или је човјек провалија? Уметност је радост омеђена духом, Сунце је радост у времену. БОГ КОЈИ ГЛЕДА… ВИДИ СМИЈЕШНЕ У ОЗБИЉНОЈ ПРИЧИ.

Настави са читањем “СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш”

NOVA 1999 – Dragan Milošević

NOVA 1999

Prodje godina još jedna,
Za goli puk
Nimalo mila
Nimalo čedna.

Možda je bila dobra za onog koji
Od tudjeg znoja živi i tudju krv pije,
Al’, videće sudnjega dana
Da i za njega dobra nije.

Prijatelji i drugovi
Moji mili,
Vi koji ste u ovoj noći ovde
I ma gde bili.

Zaboravite u godini prošloj
Sve muke svoje,
Nek’ vam u sećanju ostanu lepe stvari
Da vam srećniju sudbinu kroje.

U godini novoj za sreću vašu
Ne dajte zlu da vas guši,
Otvorite srce i dajte sebe
Svakoj napaćenoj duši.

Sreća nije u parama,
Zlatu i luksuzu,
Sreća je kad svojom dušom i srcem
Uplakanom detetu obrišeš suzu.

Imati bogatstva
I zdrav biti,
Ne znači dobro spavati,
Jesti i piti.

Bogat i zdrav je onaj
Koji u sebi zlobe i pakosti nema,
Bogat i zdrav je onaj koji
Bližnjima svojim samo dobro sneva.

Takvu vam sreću, zdravlje i bogatstvo
U Novoj godini želim,
Jer to će biti prava sreća, zdravlje
I bogatstvo vašim pčelama belim.

B E O G R A D
28. 12. 1998. g.

Da rata ne bude – Miško Pločić

Moli se celi svete
Da rata ne bude
Molite se ljudi, molite se žene
Da mesto raketa, mir u svetu krene…

Moli se celi svete
Da se smire svetske sile
Da ne gledaju u dvorišta tudja
I da u muzeje spakuju topove
I ostala teška ratna orudja…

Moli se svete da ne bude rata
Da lepa reč otvara vrata
Da zamuknu puške, bombe i rakete
Da u miru može da živi svako dete…

Настави са читањем “Da rata ne bude – Miško Pločić”

Писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића

Похвале увек пријају. Недавно ми је песник Милосав Ђукић послао писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића. Хвала Ђуки и Професору. Чини ми част, као уреднику часопис ПоезијаСРБ, да писмо поделим са Вама./Љубодраг Обрадовић/

Након послатог листа Бр. 17 Пезија СРБ из Крушевца мом дугогодишњем пријатељу и уваженом професору Др. Лазару Драгичевићу, добио сам његово писмо захвалности које Вам овом приликом преносим у целости:/Милосав Ђукић Ћука/


Проф. др Лазар Драгичевић

Удружење за пример

“Књиге браћо моја,
а не звона и прапорце.“
Д. Обрадовић

Имао сам част да прочитам часопис за поезију број 17 чији је издавач Удружење песника Србије из Крушевца, што ме је просто натерало да напишем неколико редова о часопису и његовом издавачу, у времену када је писана реч у немилости.

При писању мојих радова, пошао сам од мисли: „Боље је признање заслужити, а не добити, него добити, а не заслужити.“

Настави са читањем “Писмо уваженог Проф. др Лазара Драгичевића”

Бранко Мијатовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ

Бранко Мијатовић, Шабац – О М Е Н И

Рођен сам у време најжешћих санкција које је једна држава могла поднети, године 1949.год.у Шапцу, граду великана свеколике уметности. Одрастао у верничкој породици нисам могао бити “организован”, али ми то није сметало да са одличним успехом завршим основну и средњу техничку школу, а потом Вишу машинску у Земуну. Од основне школе пишем и у томе сам подржаван и од учитеља и од наставника, да би већ од седмог разреда основне почео објављивати у омладинским новинама, а потом и у подлистку “Глас деце Подриња” који је водио велики човек и песник за децу Драгиша Пењин, а преко кога упознајем најзначајније песнике XX века и врло млад постајем члан УКС па тако и редован сарадник ондашњих “Књижевних новина”, да бих због неслагања са политиком руководства удружење напустио 1993.год. што заиста нема везе са књигама које су ми забрањиване због појединих песама. После свршене више школе се из егзистенцијалних разлога запошљавам у Теслићу (БиХ), али ту остајем само три године и враћам се у Београд где ванредно завршавам Машински Факултет, а паралелно идем и на курс за приучене хемијске раднике да бих некако ушао у тада чувену ХИ “Зорка” у Шапцу.

Тако и бива. По завршеном курсу за ПКВ раднике запошљавам се као физичко обезбеђење, да бих после осам месеци добио радно место које је одговарало мојој стручној спреми. Све време пишем и објављујем у листу “Зорка”, али и три збирке песама са соцојалном тематиком: “Црни човек”, “Сновиђења” и “Зрнца Мудрости”, које , као што су моје старије колеге предвиђале,од којих сам учио (Никола Девура, Оскар Давичо, Крстивоје Илић, Милић Станковић, Момо Капор, Иван Глишић и други) бивају забрањене и повучене.

Због свега тога 1984. године уписујем Филозофски факултет, катедра за књижевност, у Београду који завршавам у редовном року са највишом оценом, а потом због потребе предузећа и магистрирам на одсеку за Технологију за обраду метала на Машинском факултету.

Настави са читањем “Бранко Мијатовић – ЈЕДАН ПЕСНИК – ТРИ ПЕСМЕ”

PITAM SE – Dragan Milošević

PITAM SE

Nešto se sa mnom čudno dešava.
Zašto je u mojoj glavi Tvoja glava?
Nešto se sa mnom čudno dešava.
Zašto mi ne daš sna kad’ mi se spava?

Pitam se , zašto kad spavam
Drugi san  osim Tebe nemam?
Pitam se, zašto i kad sam budan
Samo o Tebi  ljubavi snevam?

Oh kad’ bih znao zašto stalno razmišljam o Tebi?
Oh kad’ bih znao zašto Te moje srce priziva k’sebi?

Kao u svim vekovima prošlim Ima odgovor,samo jedan.
Volim Te, draga si mi i Tvoje ljubavi sam žedan.

Majka Te takvu rodi da budeš za me’ boginja prava.
Zato mi je Tobom prepuno i srce i glava.
Настави са читањем “PITAM SE – Dragan Milošević”

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић

СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ

Све реке, одувек, ка ушћу теку,
а таласи полако жеље ми односе.
Никако да загазим у исту реку,
и схватим шта таласи доносе.

Све мислим, променићу свет,
неосвојиво као на тацни лежи.
И ето, спотакнем се опет,
проклетство од мене не бежи.

Истине ми полако вену,
заблуде су све веће и веће,
а ја још чувам успомену,
на прохујале дане среће.

Још гајим у срцу спокој,
стихови ми доносе души мир.
Све мислим: Свако има сан свој,
љубав још увек покреће свемир!
Настави са читањем “СВЕ РЕКЕ КА УШЋУ ТЕКУ – Љубодраг Обрадовић”

БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш

БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ

Клонили се рђавих сретања,
отимали oд злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих ћутњи.

Тражили су светла луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.

Сутра су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал још крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БEГУНЦИ ОД СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”