БУКВАМА
Зуцнеш ли само
све звезде пашће,
а влати зора
зарасти у маховину.
Поломљена гора
плакаће за мртву тишину,
а тишина биће одјек
далеких истина
и бол невина
од стрела борових иглица.
Зуцнеш ли само
Плакаће шума растиња,
пробијена светлом,
између две букве,
од кoлeна па навише,
а чудна белина,
тек дoлeтела на пропланак,
настојаће да пукне
у налетима бесним
где зној мирише
ко потоци суза
потопљени смех.
Па зар не схваташ срно,
застала у лету,
да си погођена одавно
и да ти је судбина
већ скројена.
Тебе само грч чека,
а могла си бити и вољена
ко звезда
у прскозорје рано,
ко у лето тиха река.
Могла си бити и вољена
али си побегла и тугу
посејала на растанку.
Зуцнеш ли само,
све звезде пашће,
а бол убраћеш
и сласт кратку
на новом састанку,
на пропланку хтења,
у сумрак љубави.
Вoлeће те насмејани
сви љубавници пролазни
које пожелиш.
Вoлeће те расејани
а одлетети празни,
не откривши,
ново ништа.
Вoлeћеш и ти њих, глечере,
моја звездо чиста,
а они остаће стене
и плакаћеш.
Зуцнеш ли само буквама,
тишина биће одјек
далеких истина,
а бол, ко од стрела
борових иглица,
раздираће груди
и сећања.
© Љубодраг Обрадовић
Шта друго рећи осим:
– Респект Љубо!
Одавно не прочитах бољу песму у слободној форми.
Hvala Branko!
Прелепо!
Hvala Dušane!