Добродошли!
ОТКУЦАВА ТИШИНА
На пешчаном сату
Пешчано време и даље
Отиче.
Уз звуке песка
Сиве су улице, сиво
је време и делује
Даље уз звуке.
Сива је боја јесени
Овог сивог живота
У нама.
Сиве су и долине
Са сивим густим
Јесењим маглама
Што тону у сиву реку
У тишину.
Сива су и сва нова
Јутра
Порука тишине.
Откуцава тишина.
Настави са читањем “ОТКУЦАВА ТИШИНА – Ратко Тодосијевић Баћо”
Као и сви други, дивим ти се крадом,
заборављам поглед негде на твомтелу,
можда и не слутиш док пролазишградом,
дечацима ледиш крв тек узаврелу.
Све некако стане, заћути у трену,
а погледи неми у стопу те прате,
прошапуће неко види ону жену,
кад одмакнеш лаже да од некуд знате.
А ако застанеш, окренеш се мало,
свако главу доле ко да нешто тражи,
од погледа твога занеме јунаци,
настане тишина ко на мртвој стражи.
И тако данима увек иста слика,
а ја бих да могу да измислим нешто,
да измамим осмех са воштаног лика,
што као у сефу крије душу вешто.
Настави са читањем “ДОК ПРОЛАЗИШ ГРАДОМ – Мирослав Мића Живановић”
PLIMA
U noći dah…
Nema razloga za strah.
U oblačak si dva ptića ugnjezdio,
Sve zvezde dušom prigrlio,
Na krilo,
Moj svet posadio.
Rasutim dodirima
Korake po koži budiš,
Zanemele otkucaje pesmom mamiš.
Igra bez granica…
Pesmu peva moja žila kucavica.
Utišavam zore
I želju prostranu kao more.
Svuda si ti…
Omamljuješ mirisom božura,
Skrivaš se
U ogledalu iza mog osmeha;
Vazduh te je u svoju priču utkao,
Tebe u snove uvezao…
I tamo gde te nije bilo,
Sad te ima…
Suton… Sunce zalazi…
Plima nadolazi.
© Dragana Nikodijević Živković
Настави са читањем “GODINA ŽUTOG MASLAČKA – Dragana Nikodijević Živković”
БУДИ ПЕСНИК
Буди песник и …
Погледај где и ко сунце скрива
Од славуја песму прихвати у руци
Исплачи речи када су у грлу
Удави рибу када споро плива
Пожури брод безименој луци
И понекад заусти коју псовку врлу
На погребу суза осмехом заврши
Никад рањив не иди у сутра
Имај данас у перу и челу
Буди мужјак у постељи сврши
Љуби само у маглена јутра
Буди сликар а сликај је белу
Буди песник и …
Не памти много кад те други лаже
Састављај љубав из безброј комада
Ореол славе нека те не хвата
Увек слушај шта ти срце каже
Дубоко укопан увек си громада
Златан ланац носи ради ручног сата
Говорио си Боро да је највећа срећа када се друг друга сећа ~ Ја те се Бане Моравски радо сећам. /Бранко Мијатовић/
ПРОЛЕЋЕ КАСНИ
ПРОЛЕЋЕ КАСНИ ЗИМА ЈЕ ЈОШ ТУ
И НИШТА СЛИЧНО НИЈЕ КАО ПРЕ
ЈОШ УВЕК ПАТИМ ВОЛИМ ЈА ЊУ
И АКО ЗНАМ ДА СВРШЕНО ЈЕ СВЕ
ПРОЛЕЋЕ КАСНИ ЗИМА ЈЕ ЈОШ ТУ
И снег у марту убија дан
То задње вече то тако боли
А бела пахуља топи ми длан
И НИШТА СЛИЧНО НИЈЕ КАО ПРЕ
Ни време ни људи ни ноћи ове
Само слике прошлости се врате
А глас самоће зове ме зове
ЈОШ УВЕК ПАТИМ ВОЛИМ ЈА ЊУ
У тами сам суза понека
И песма тиха опрости опрости
Однесе је живот као нека река
И АКО ЗНАМ ДА СВРШЕНО ЈЕ СВЕ
Још увек патим волим ја њу
И ништа сије слично као пре
Пролеће касни зима је још ту
Настави са читањем “ПРОЛЕЋЕ КАСНИ – Борисав Бора Благојевић”
Решила свиња да тражи мужа,
тражила с кућом, нашла је пужа,
ал’ кад су једно крај другог стали,
ману му нашла – много је мали.
Тражила даље па срела коња,
и одмах рекла ,, прави је шоња” ,
па онда овна, ал’ рекла свима:
,,Њега не желим, рогове има” .
Јарац јој често доноси цвеће,
она га неће – много мекеће.
А после јарца срела магарца,
њему одговор у писму пише:
,, Ја те не желим, лењ си превише”.
Медведа срете, јак је и снажан,
ал’она рекла:,, Прави се важан” .
Почела свиња и да се гоји,
тешко јој сама да звезде броји,
па једно вече у себи рече:
,, Ипак ми вепар најбоље стоји” .
Кроз витраже беле светиње, где боје
залазеће тмине с појутарјем трну
изворени звуци с звоника покоје
безизлазе душе, прошлост грешну, црну.
Мислио сам, нема незнабожних жена
под покровом овог пресветога храма,
све док не угледах сјај најлепших зена.
Дубоких к’о бездан, ил’ најгушћа тама.
Први пут је видех! Жена сва у белом
кроз припрату ходи као чежња смерна,
главе прекривене непрозирним велом.
Да л’ је можда мучи туга неизмерна?
Витки облик мамног тела и заноса
задивљеним гледом пратих до иконе,
којој она као појутарју роса
подари из ока сузе смерне, боне.
Тај чин благословен у срце ме дирну.
На груди сам нежно привити је хтео.
Случајно кроз Царске двери „прота” вирну.
Снаге ми нестаде, или нисам смео?
Литургија поче и све би у реду
све док не осетих, над главом ми бдије
мач Дамоклов скривен у њеном погледу.
Дах слутње несташне поче да ме мије?
Крај би Служби Светој, она очи скрива.
Прилази ми смерно и пољупцем сочним
предуго ми руку дрхтаву целива.
Окрзну ме на трен погледом порочним.
Да л’ проклети данак када су се срели
погледи призвани миложудним зовом,
ил стрелу Амора што срце прострели,
па заруди с чежњом непристојном, новом?
Од тада је виђам на кораку сваком
у храму и парку…Осмехом све зари.
Понекад прошетам и њеним сокаком.
Слушам, како нежно свира на гитари.
Једном после Свете службе приђе мени
са сузом у оку што зри неутешна.
Порочним очима милује ми зени
и прозбори тихо, „ Оче ја сам грешна…”
„Госпођице драга, ја вас љубит’ могу
као сестру врлу, а не као жену,
јер сам душу своју завештао Богу.”
Срочих реченицу, лажну, неискрену.
„Без вас не постојим.Грешна сам, јер волим”.
„Све су моје мисли посвећене вама
и због тог вас чежњом срца чедног молим:
не гасите ватру заруђеног плама!”
С Божанском врлином стално живех, али
тад ме опхрваше нека чулна хтења.
Зар свештено лице сме да побудали,
ил’ то Господ само шаље искушења?
Залуд су молитве што опросте ишту,
метаније силне с клањањем до пода.
Херојски сам „пао” на мамном попришту.
Потомак сам гордог адамовог рода!
ZVER
Srbijo, majko naša, iz srca naših ispevana.
Srbijo, majko naša, krvlju tvoje dece protkana.
Tvoga tela gladna, zver opet na te kidiše
I krvi tvoje dece željna je da siše.
Krv našu traži, krv će našu zver i dobiti,
Al nijedan kamičak tebe neće zdrobiti.
Naši dedovi na turske sablje krv dadoše.
Naši očevi od švapskih kuršuma padoše.
Naša braća u drugu veru se odmetoše.
Neki pak sebe drugim narodom prozvaše.
Mi koji ovde ostasmo, naša mila mati,
Znaj da ni travku tebe nećemo dati.
Nek zagrize zver I čeljust će joj biti slomljena
Jer krv je naša od granita i čelika
Iz tvojih bujnih nedara sastavljena..
Tako velika zver nas može progutati.
Al znaj mila mati ,da ni tada i nikada,
Srpstvo u nama neće zaćutati.
I otrovi zveri nam ništa neće moći.
Nek zna zver da ćemo svojim mačem
Lakše do njenog srca doći.
Zaurlaće zver, počeće sama sebe klati.
Znaj Srbijo, da te i mrtvi nećemo dati.
B E O G R A D
08. 02. 1999. g.
Не волим све и сваког,
ето, не волим па ми судите!
Но то и није нека тајна,
нити новост велика јер на лицу ми све пише,
свака бора, једна прича, једна истина.
Не волим, али и не мрзим.
Не оправдавам, али и не судим.
Само, за Бога милога, мислите!
Мислите својим умом таман
у њему не било ништа. Ваш је!
Погледајте некад у себе и видећете
да бука која долази и бес који се излива
није увек и нужно туђи производ.
Или мислите да савршени човек
не може бити бесан на себе?
Не може савршенство од ума да звечи
као хиљаду звона или као бездан
кад врати ехо свега што смо му подарили?
Ма дабоме, где ће савршенство
да се бави трицама и кучинама
и производњом беса и несносне буке.