Рођен сам у време најжешћих санкција које је једна држава могла поднети, године 1949.год.у Шапцу, граду великана свеколике уметности. Одрастао у верничкој породици нисам могао бити “организован”, али ми то није сметало да са одличним успехом завршим основну и средњу техничку школу, а потом Вишу машинску у Земуну. Од основне школе пишем и у томе сам подржаван и од учитеља и од наставника, да би већ од седмог разреда основне почео објављивати у омладинским новинама, а потом и у подлистку “Глас деце Подриња” који је водио велики човек и песник за децу Драгиша Пењин, а преко кога упознајем најзначајније песнике XX века и врло млад постајем члан УКС па тако и редован сарадник ондашњих “Књижевних новина”, да бих због неслагања са политиком руководства удружење напустио 1993.год. што заиста нема везе са књигама које су ми забрањиване због појединих песама. После свршене више школе се из егзистенцијалних разлога запошљавам у Теслићу (БиХ), али ту остајем само три године и враћам се у Београд где ванредно завршавам Машински Факултет, а паралелно идем и на курс за приучене хемијске раднике да бих некако ушао у тада чувену ХИ “Зорка” у Шапцу.
Тако и бива. По завршеном курсу за ПКВ раднике запошљавам се као физичко обезбеђење, да бих после осам месеци добио радно место које је одговарало мојој стручној спреми. Све време пишем и објављујем у листу “Зорка”, али и три збирке песама са соцојалном тематиком: “Црни човек”, “Сновиђења” и “Зрнца Мудрости”, које , као што су моје старије колеге предвиђале,од којих сам учио (Никола Девура, Оскар Давичо, Крстивоје Илић, Милић Станковић, Момо Капор, Иван Глишић и други) бивају забрањене и повучене.
Због свега тога 1984. године уписујем Филозофски факултет, катедра за књижевност, у Београду који завршавам у редовном року са највишом оценом, а потом због потребе предузећа и магистрирам на одсеку за Технологију за обраду метала на Машинском факултету.
Настављам са писањем и ступам у контакт са књижевником Драганом Филиповићем који ме је уверио и убедио да не пишем само за новине, већ да од брда папира са песмама штампам књигу изабраних песама. Тако смо и учинили и, као што је професор Филиповић и предпостављао, књига је на 63. Сајму књига у Београду, не само запажена, већ и проглашена најбољом књигом лирске поезије за шта је уследила и златна плакета Министарства за културу и информисање Владе Републике Србије. Недуго потом добијам и допис да сам постао почасни члан светске асоцијације песника у САД а онда следи заступљеност у Латино-Америчкој и Руској Антологији ” Стотину најбољих саврамених песника света”, песме “Бошко и Адмира” и ” Ламент над Мостаром” су од прошле године део обавезне лектире у Шведској и другим нордијским земљама…
До сада објавио осам збирки, учествовао у свим престижним алманасима и зборницима, као и седам есеја на социјално теолошке теме.
С поштовањем, мр.проф.Бранко Мијатовић 2022.
Хвала за ову поставку уважени председниче и пријатељу Љубо. Безброј пута сам јавно говорио своју поезију и доживљавао је на разне начине, но никада нисам пустио сузу. Данас, слушајући “Време зла”, сузе су ми кренуле без да сам их могао задржати. Има за то више разлога поред саме песме. Један од њих је што у “Поезија СРБ” упознах дивне песнике и људе и са неколико њих постах пријатељ што је данас реткост, а од искона највеће богаство.
Нема на чему друже Бранко. Добро је и слушати поезију песника на сату http://www.poezija.rs