СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ – Андреја Ђ. Врањеш

СВЈЕТЛОСТ И ВЈЕЧНОСТИ

Сунце се у пурпурним нијансама спремало за залазак, призор контраста, такве боје не би замијешао Рубенс. На жалост само ријетки примјећују предивну опомену. Узнемирен, шта ако се не појави изнад људи, ријечних обала, црних шума , ако заборави да се врати. Стрепња, шта би се догодило? Питање које помјера ка немиру. Како би селице одредиле одважни пут, како би цвијеће додиривало вид без мајке свјетлости? Сунце је код далеких народа слављено као Божанство, њему су се молитвено окретали, гледали га богати и они убоги, славили ћутањем. Окренувши се од врлина човјек се удаљио од себе, од закона божјих. Себичан постанком, похлепан живљењем, он очима здравим велико Сунце не види. Заборавио је да подигне главу, препознаје новац као циљ, изгубљен суштином, не мари за кратковиде поступке. Мрзи он смисао, себе мрзи, крвари вијековима ранама, отвара ратове ђавоље ујдурме. Његов ход је одиум. ,,Нови“ човјек трује земљу, воду, загађује ваздух. До када ће кварити хармонију? Може ли се догодити да на планети нити једно сјеме у надању не никне? Поплаве неубичајених силина нападају претњом да потопе, пожари горе Амазонијом, смањују се плућа Плаве планете, активирају угашени вулкани, односе оркани, земљотреси руше старе градове, није ли све што се дешава лоше у природи човјеков пораз, дјело урађено без свијести и савјести, повод је за озбиљно преиспитивање? А Сунце милином грије ли грије и као да се човјеку сферно смије, док човјек оптужује живот, као да не зна да смрт дозива. Ако настави бахато, његов одлазак из историје у аут је једина опција, велика казна. Природа ће се запитати: ,, Због чега кажњавати биљке и животиње“? Зашто недужним укидати постојање, можда је КОВИД упозорење? Или је човјек провалија? Уметност је радост омеђена духом, Сунце је радост у времену. БОГ КОЈИ ГЛЕДА… ВИДИ СМИЈЕШНЕ У ОЗБИЉНОЈ ПРИЧИ.

СРЕЋА ТУГА И ЈА

Пијачни дан у Сремској Митровици, направила се гужва, питам човека у пролазу, одакле толика навала, шта се то продаје толико битно или ретко?

Чуо је рече да неки прекодрински Србин продаје срећу, тихо каза као да се бојао да га неко не чује. Ајд кажем себи идем да купим мало. И кад сам таман стигао на ред нестало среће. Шта ћу окренем се кренем кући, кад он ме зове: ,, Еј земљак имам ја за тебе нешто наше.“ Како је само знао да смо земљаци, вероватно ме осетио по боји бола, помислих. Нисам био далеко одмакао, брзо се вратих до тезге.

Упитах га, шта је то наше што има да ми понуди? Имам тугу, није био ни завршио реченицу, рекох да ми у торбу преручи. Колико ћеш да ти измерим? Не не требаш је мерити, дај ми сву што имаш рекох одсутно. Он у чуду забезекнут: ,, А ШТО ЋЕ ТИ БОЛАН ТОЛИКА ТУГА“? Да направим пругу до неба, он радознао настави, што баш до неба? Кад угледам бога на Вратима свода да му кажем каквог земљака имам, од целе доброте он баш решио тугу да ми прода. И кренух натоварен.Он за мном остаде гледајући.

РУЖНИ МЕЦЕНА