Месец: март 2022.

BEZ NJE, SAV BI ŽIVOT STAO – Ljiljana Tamburić

BEZ NJE, SAV BI ŽIVOT STAO

Ona ume da zablista, da očara, da zavede,
da potraži da se za nju sa nebesa skinu zvezde,
Ona ume da zavoli, da život za ljubav daje,
da dovede svog čoveka kad god želi u odaje…

Ona može da zaseni, da zaludi, da zavlada,
snagu ima da zadrži nebo koje s kišom pada,
Ona rađa u mukama, kuću nosi, porod čuva,
Ona vuče sve poteze, ona čisti, ona kuva…

Ona pada od umora da ugodi svojoj deci,
Boga moli, da imaju, zdravlje dobro kao preci…
Ona čeka ptiće svoje, kada odu na daleko,
Ona privija na grudi, unučiće, toplo, meko…

Bez nje sav bi život stao, paučinom obavio,
bez nje, svet bi naopačke, haotičan uvek bio.
Ona čini da na Zemlji, svaki kutak bude bajka,
Čoveku je sve u jednom: žena, sestra, ćerka, majka!

Kao muško, u rat ide, s ordenjem se otud vraća,
Na ranama, dobijenim, zavide joj čak i braća,
Ona ima snagu lava i živote kao mačka,
Za opstanak ljudskog roda, njoj zahvalnost…ovde-TAČKA!

Ljiljana Tamburić

PRVI PUT NA STRAŽI- Dragan Milošević

PRVI PUT NA STRAŽI

U tihoj noći stražar
Kao kip u seni stoji.
Misli mu blude
I povremeno minute broji

Na svaki šum
Srce mu zalupa jače.
Da li se neko prikrada
Ili neka zverčica skače

„Još malo“ , kaže sebi,
„Smena će doći“
I poče u mestu cupkati
Uveren da će ga san proći.

Da skrati minute
Prebaci pušku s’ramena na rame,
Napravi grešku
I na suvu granu stane.

Odjeknu prasak u tihoj noći,
Ukoči se i pretrnu.
Je li to od njega
Ili od nekoga u susednom grmu?

Na njegovu sreću
U taj nezgodni čas
U obliku smene
Za njegovo srce dodje spas.

Na kraju kolone , pomisli
„I u ovome ima neke draži.
Nije tako strašno
Pa tek sam prvi put na straži“

Voz Beograd-Zaječar
Železnička stanica Požarevac
13. 02. 1999. god.

Чекајући чудо

 

 
Оставиш врата у времену отворена,
процеп између сећања и успомена
пролаз кроз лавиринте намерног заборава
и ненамерно изостављених слика у предворју ума,
и чекаш, стрпљиво чекаш. Шта?
 
Оставиш одшкринут прозор будних снова
занемариш мрље од просутих речи
пустивши да их перу непрегледне кише праштања
да их осуше топла миловања сунчевих зрака
и чекаш, само чекаш. Шта?
 
Оставиш путељак обрастао лажима
који чека да га очисти само једна реч
једна обична, најобичнија реч
једна проклето проста реч од неколико слова
и чекаш, и умориш се, и пошаљеш дођавола чекање.
 
Настави са читањем “Чекајући чудо”

СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ – Андреја Ђ. Врањеш

СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ

Гледају ли  очи, што  желе да виде ,
ил их тјера неко,  гријехове да нађу ,
како ли је њима,  кад у живот  скупе,
свеколике лажи, у велику крађу.

Кад бих биро што бих хтио,
око не бих био,
радије бих вријеме,
нози поклонио.

Лутао бих свуда, пењао по стјењу,
обишао градове и луке
и ништа од тога  ја не бих видио,
нит питао очи, је ли било бруке?

Настави са читањем “СВЕКОЛИКЕ ЛАЖИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ У ЗДРАВИЊУ – СТО ГОДИНА ПОСТОЈАЊА – Милосав Ћукић Ћука


Драги читаоци, суграђани и сродници, дужни сте да памтите своје претке и сећања преносите на потомке, како то рече проф. др Лазар Драгичевић. У овој години навршава се 100 година постојања Цркве Св. Петке у Здравињу и изузетна ми је част ако сам успео да вам овај наслов дочарам у целости. Црквена општина Здравињска је исто што и њен верни народ. Користим прилику да се најискреније захвалим рецензенту, лектору и свима који су допринели да дође до реализације ове књиге. /Аутор – Милосав Ђукић Ћука/

Село Здравиње се налази на 295м надморске висине на обронцима планине Јастребац. Гравитира према Великом Шиљеговцу и сливу Рибарске реке одакле је удаљено 9 километра, а од Крушевца 17 километра. Ово село је некад било познато по квалитетној бунарској води, ракији шљивовици, одгајању свиња и добрим људима, пуним духа. Поред пољопривреде, велики број становника је кроз време , јер град се развијао, био запослен у разним крушевачким колективима, а од друге половине шездесетих година одлазак на рад у иностранство постаје масован, што је утицало на пораст стандарда и квалитета живота. Такође, и образовање је достигло завидан ниво. Село поседује савремену инфрастуктуру путева, електричне мреже, фиксне телефоније и скоро свих достигнућа из области информационих технологија. „Звездано Здравиње” познато је широм Србије као извор културе, песме, музике и сликарства.
Настави са читањем “ЦРКВА СВЕТЕ ПЕТКЕ У ЗДРАВИЊУ – СТО ГОДИНА ПОСТОЈАЊА – Милосав Ћукић Ћука”

ЗАСТАНИ ТУГО – Душан Комазец

Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.

Зар само тако? Приђеш и носиш,
ни једне речи, нит’ ветра хуј?
Знам да је жетва, мораш да косиш,
ал’ зашто када још нисам руј?

Све донедавно и ја сам био
Богу угодан и само њен.
Љубио силно, превише пио,
па од човека постадох сен.

Сада сам просац небеских тмина
што мами давно изгубљен дан
и све што бејах поста тишина,
пурпурном срцу нестали сан.

И звери знају праштати туго,
кад души жељној утоле глад.
Она је друго, јер памти дуго.
Казна је моја, чемер и јад!

Молим те смерно „вољена” друго
умини мало, стани на трен!
Видиш да болан нећу још дуго,
ал’ све док волим остаћу њен.

Застани туго да сузом канем,
да ме обасја сунашца зар!
Биће времена да душом данем,
кад ме принесу земљи на дар.

Тешки дани – Данијела Јевремовић

 

Дошли неки тешки дани
суморни, сиви и безлични
сваки личи на претходни.
Облаци тмурни надвили
и сунце и људе
што тумарају без лика и гласа.
У гомили сви исти
отупели једва корачају
по земљи што још памти
трагове крви и витештва.
Човек мањи него икад
немоћан у бесмислу
отупео у безизлазу
меље га време и бреме.
Настави са читањем “Тешки дани – Данијела Јевремовић”

Olimp

Daj mi Bože Atlasovu snagu,
da ja zemlju na Olimp odnesem,
pred bogove, da joj skinem ljagu,
svojom rukom zlo sa nje d’otresem.
Daj mi Bože Atlasovu snagu.

Sa zlom krvlju neću da se mirim,
nit’ da ljubim đavolje im skute,
hoću svetom ljubav da proširim,
da zlotvori u nemoći ćute.
Sa zlom krvlju neću da se mirim.

Bože dragi Erosa probudi,
tvoja milost nek s’ nebesa lije,
iz pehara što nam svima nudi,
kap ljubavi da svako popije.
Bože dragi Erosa probudi.
Настави са читањем “Olimp”

И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ – Радивоје Пацко Миладиновић


И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ

Живећу ја у свакој својој песми
С којима сам многа покупио зјала
Моји ће ме недосањани сни, несни
Урокљиво гледати иза огледала.

Ма морао сам ја да се родим,
Баш српском роду да се десим
Пригодне беседе да са вама водим
И све на тенане да удесим.

Напело ме баш да будем песник
У неблагородно време, невреме
И да кроз стихове будем весник
Јевањђелске вечите теме.

Да живим овако брзо, све брже,
С главом у овом, срцем у минулом веку.
Смисао живота већ ме растрже
Од Надчовека ка Свечовеку.

Отићу ћу тихо, за све ненадано.
Доста је мога вриска с рођењем.
Сад хоћу смирено и полагано,
На пут са дубоким преумљењем.

3а мном ће остати гомила смећа.
Плодоби мог рада, свежи и гњили.
Скупиће се можда и цела врећа.
Неки у блату, неки у свили.

Сам Господ знаће реч да ми цени
Његова нек је прва, потоња и права.
Па кад одмори награду мени
Нек ме сачува од Злога и заборава.

Настави са читањем “И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ – Радивоје Пацко Миладиновић”