Оставиш врата у времену отворена,
процеп између сећања и успомена
пролаз кроз лавиринте намерног заборава
и ненамерно изостављених слика у предворју ума,
и чекаш, стрпљиво чекаш. Шта?
Оставиш одшкринут прозор будних снова
занемариш мрље од просутих речи
пустивши да их перу непрегледне кише праштања
да их осуше топла миловања сунчевих зрака
и чекаш, само чекаш. Шта?
Оставиш путељак обрастао лажима
који чека да га очисти само једна реч
једна обична, најобичнија реч
једна проклето проста реч од неколико слова
и чекаш, и умориш се, и пошаљеш дођавола чекање.
Шта си чекао, чему чистио пут
чему се надао, чему крај пута знаке остављао
шта си од лажи чистио, од заборава бистрио
коме обасјавао ноћи и небо оловно ведрио
чекајући будаласт оседео.
Чекаш? Шта? Смак света ће пре
него дочекаш да се деси чудо,
да се сретну Небо и Земља може да буде
пре него се људи преобразе
пре него се човек човеку Човеком покаже.
Hvala